حَدَّثَنَا الْفَضْلُ بْنُ سَهْلٍ أَبُو الْعَبَّاسِ الأَعْرَجُ الْبَغْدَادِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ غَزْوَانَ أَبُو نُوحٍ، أَخْبَرَنَا يُونُسُ بْنُ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ أَبِي بَكْرِ بْنِ أَبِي مُوسَى، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ خَرَجَ أَبُو طَالِبٍ إِلَى الشَّامِ وَخَرَجَ مَعَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي أَشْيَاخٍ مِنْ قُرَيْشٍ فَلَمَّا أَشْرَفُوا عَلَى الرَّاهِبِ هَبَطُوا فَحَلُّوا رِحَالَهُمْ فَخَرَجَ إِلَيْهِمُ الرَّاهِبُ وَكَانُوا قَبْلَ ذَلِكَ يَمُرُّونَ بِهِ فَلاَ يَخْرُجُ إِلَيْهِمْ وَلاَ يَلْتَفِتُ . قَالَ فَهُمْ يَحُلُّونَ رِحَالَهُمْ فَجَعَلَ يَتَخَلَّلُهُمُ الرَّاهِبُ حَتَّى جَاءَ فَأَخَذَ بِيَدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ هَذَا سَيِّدُ الْعَالَمِينَ هَذَا رَسُولُ رَبِّ الْعَالَمِينَ يَبْعَثُهُ اللَّهُ رَحْمَةً لِلْعَالَمِينَ . فَقَالَ لَهُ أَشْيَاخٌ مِنْ قُرَيْشٍ مَا عِلْمُكَ فَقَالَ إِنَّكُمْ حِينَ أَشْرَفْتُمْ مِنَ الْعَقَبَةِ لَمْ يَبْقَ شَجَرٌ وَلاَ حَجَرٌ إِلاَّ خَرَّ سَاجِدًا وَلاَ يَسْجُدَانِ إِلاَّ لِنَبِيٍّ وَإِنِّي أَعْرِفُهُ بِخَاتَمِ النُّبُوَّةِ أَسْفَلَ مِنْ غُضْرُوفِ كَتِفِهِ مِثْلَ التُّفَّاحَةِ . ثُمَّ رَجَعَ فَصَنَعَ لَهُمْ طَعَامًا فَلَمَّا أَتَاهُمْ بِهِ وَكَانَ هُوَ فِي رِعْيَةِ الإِبِلِ قَالَ أَرْسِلُوا إِلَيْهِ فَأَقْبَلَ وَعَلَيْهِ غَمَامَةٌ تُظِلُّهُ فَلَمَّا دَنَا مِنَ الْقَوْمِ وَجَدَهُمْ قَدْ سَبَقُوهُ إِلَى فَىْءِ الشَّجَرَةِ فَلَمَّا جَلَسَ مَالَ فَىْءُ الشَّجَرَةِ عَلَيْهِ فَقَالَ انْظُرُوا إِلَى فَىْءِ الشَّجَرَةِ مَالَ عَلَيْهِ . قَالَ فَبَيْنَمَا هُوَ قَائِمٌ عَلَيْهِمْ وَهُوَ يُنَاشِدُهُمْ أَنْ لاَ يَذْهَبُوا بِهِ إِلَى الرُّومِ فَإِنَّ الرُّومَ إِذَا رَأَوْهُ عَرَفُوهُ بِالصِّفَةِ فَيَقْتُلُونَهُ فَالْتَفَتَ فَإِذَا بِسَبْعَةٍ قَدْ أَقْبَلُوا مِنَ الرُّومِ فَاسْتَقْبَلَهُمْ فَقَالَ مَا جَاءَ بِكُمْ قَالُوا جِئْنَا أَنَّ هَذَا النَّبِيَّ خَارِجٌ فِي هَذَا الشَّهْرِ فَلَمْ يَبْقَ طَرِيقٌ إِلاَّ بُعِثَ إِلَيْهِ بِأُنَاسٍ وَإِنَّا قَدْ أُخْبِرْنَا خَبَرَهُ بُعِثْنَا إِلَى طَرِيقِكَ هَذَا فَقَالَ هَلْ خَلْفَكُمْ أَحَدٌ هُوَ خَيْرٌ مِنْكُمْ قَالُوا إِنَّمَا أُخْبِرْنَا خَبَرَهُ بِطَرِيقِكَ هَذَا . قَالَ أَفَرَأَيْتُمْ أَمْرًا أَرَادَ اللَّهُ أَنْ يَقْضِيَهُ هَلْ يَسْتَطِيعُ أَحَدٌ مِنَ النَّاسِ رَدَّهُ قَالُوا لاَ . قَالَ فَبَايَعُوهُ وَأَقَامُوا مَعَهُ قَالَ أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ أَيُّكُمْ وَلِيُّهُ قَالُوا أَبُو طَالِبٍ فَلَمْ يَزَلْ يُنَاشِدُهُ حَتَّى رَدَّهُ أَبُو طَالِبٍ وَبَعَثَ مَعَهُ أَبُو بَكْرٍ بِلاَلاً وَزَوَّدَهُ الرَّاهِبُ مِنَ الْكَعْكِ وَالزَّيْتِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ .
Бизга ал-Фазл ибн Саҳл Абул-Аббос ал-Аъраж ал-Бағдодий ривоят қилди, у деди: бизга Абдураҳмон ибн Ғазвон Абу Нуҳ ривоят қилди, (у деди): бизга Юнус ибн Аби Ишоқ хабар берди, у Абу Бакр ибн Аби Мусодан, у отасидан (ривоят қилдики), у деди: Абу Толиб Шомга йўл олди, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳам Қурайш оқсоқоллари билан бирга у билан чиқди. Улар роҳибга етиб келганларида (манзилга) тушиб, юкларини ечдилар. Роҳиб уларнинг олдига чиқди — бундан олдин улар унинг ёнидан ўтар эдилар-у, лекин у уларга чиқмас ва эътибор бермас эди. (Ровий) деди: улар юкларини ечаётган эди, роҳиб уларнинг орасидан ўтиб, келиб Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг қўлидан ушлади-да: «Бу оламларнинг саййиди, бу оламлар Раббининг элчиси, Аллаҳ уни оламларга раҳмат (қилиб) юборади,» деди. Қурайш оқсоқоллари унга: «Буни қаёқдан биласан?» дедилар. У: «Сиз ақабадан (довон устидан) чиқиб келганингизда, саждага йиқилмаган бирорта дарахт ҳам, тош ҳам қолмади; улар эса фақат пайғамбаргагина сажда қилади. Мен уни елка суягининг пастидаги, олмага ўхшаш пайғамбарлик муҳри орқали танийман,» деди. Сўнгра қайтиб кетиб, уларга таом тайёрлади. Таомни олиб келганида (Набий) туяларни боқиб юрарди. (Роҳиб): «Унга (одам) юборинглар,» деди. (Набий) келдилар, у зотни соя қилиб турган бир булут бор эди. У қавмга яқинлашганда, улар дарахтнинг соясига ундан олдин етиб олган эдилар; (Набий) ўтирганларида дарахтнинг сояси у зотга (томон) эгилди. (Роҳиб): «Дарахтнинг соясига қаранг, унга (томон) эгилди,» деди. (Ровий) деди: у (роҳиб) уларнинг олдида туриб, уларни — уни Румга (Византияга) олиб бормасликларини, чунки румликлар уни кўрса, сифатидан таниб қатл этишларини кўзлаб — қасам ичириб турганда, қараса, Румдан келган етти киши пайдо бўлди. У уларнинг олдига чиқиб: «Сизларни нима (етаклаб) келтирди?» деди. Улар: «Биз келдик, чунки бу Пайғамбар шу ойда чиқади (зоҳир бўлади); бирон йўл қолмадики, унга (қараб) одамлар юборилмаган бўлса. Бизга унинг хабари етказилди, биз мана шу йўлингизга юборилдик,» дедилар. У: «Ортингизда сиздан яхшироқ бирор киши борми?» деди. Улар: «Бизга унинг хабари фақат шу йўлингиз орқали (келиши) билдирилди,» дедилар. У: «Аллаҳ бажо келтиришни ирода қилган ишни, одамлардан бирор киши қайтара олишини кўрдингизми (мумкинми)?» деди. Улар: «Йўқ,» дедилар. (Ровий) деди: шунда улар унга байъат қилиб, у билан қолдилар. У (роҳиб): «Аллаҳ ҳаққи, сўрайман, қайсибирингиз унинг валийси (ҳомийси)?» деди. Улар: «Абу Толиб,» дедилар. У (роҳиб) Абу Толиб уни (Маккага) қайтаргунига қадар қасам ичиришдан тўхтамади. Абу Бакр эса у билан бирга Билолни юборди, роҳиб унга каък (нон) ва зайтун мойидан озуқа бериб жўнатди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат шу йўналишдан биламиз.