حَدَّثَنِي حَرْمَلَةُ بْنُ يَحْيَى التُّجِيبِيُّ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، أَخْبَرَنِي أَنَسُ بْنُ مَالِكٍ، أَنَّ أُنَاسًا، مِنَ الأَنْصَارِ قَالُوا يَوْمَ حُنَيْنٍ حِينَ أَفَاءَ اللَّهُ عَلَى رَسُولِهِ مِنْ أَمْوَالِ هَوَازِنَ مَا أَفَاءَ فَطَفِقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُعْطِي رِجَالاً مِنْ قُرَيْشٍ الْمِائَةَ مِنَ الإِبِلِ فَقَالُوا يَغْفِرُ اللَّهُ لِرَسُولِ اللَّهِ يُعْطِي قُرَيْشًا وَيَتْرُكُنَا وَسُيُوفُنَا تَقْطُرُ مِنْ دِمَائِهِمْ . قَالَ أَنَسُ بْنُ مَالِكٍ فَحُدِّثَ ذَلِكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ قَوْلِهِمْ فَأَرْسَلَ إِلَى الأَنْصَارِ فَجَمَعَهُمْ فِي قُبَّةٍ مِنْ أَدَمٍ فَلَمَّا اجْتَمَعُوا جَاءَهُمْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " مَا حَدِيثٌ بَلَغَنِي عَنْكُمْ " . فَقَالَ لَهُ فُقَهَاءُ الأَنْصَارِ أَمَّا ذَوُو رَأْيِنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ فَلَمْ يَقُولُوا شَيْئًا وَأَمَّا أُنَاسٌ مِنَّا حَدِيثَةٌ أَسْنَانُهُمْ قَالُوا يَغْفِرُ اللَّهُ لِرَسُولِهِ يُعْطِي قُرَيْشًا وَيَتْرُكُنَا وَسُيُوفُنَا تَقْطُرُ مِنْ دِمَائِهِمْ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " فَإِنِّي أُعْطِي رِجَالاً حَدِيثِي عَهْدٍ بِكُفْرٍ أَتَأَلَّفُهُمْ أَفَلاَ تَرْضَوْنَ أَنْ يَذْهَبَ النَّاسُ بِالأَمْوَالِ وَتَرْجِعُونَ إِلَى رِحَالِكُمْ بِرَسُولِ اللَّهِ فَوَاللَّهِ لَمَا تَنْقَلِبُونَ بِهِ خَيْرٌ مِمَّا يَنْقَلِبُونَ بِهِ " . فَقَالُوا بَلَى يَا رَسُولَ اللَّهِ قَدْ رَضِينَا . قَالَ " فَإِنَّكُمْ سَتَجِدُونَ أَثَرَةً شَدِيدَةً فَاصْبِرُوا حَتَّى تَلْقَوُا اللَّهَ وَرَسُولَهُ فَإِنِّي عَلَى الْحَوْضِ " . قَالُوا سَنَصْبِرُ .
Анас ибн Молик (ривоят қилди)ки: Ансордан баъзи кишилар Ҳунайн куни — Аллаҳ Ўз Расулига Ҳавозин молларидан файъ (ўлжа) берган пайтда — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Қурайшдан баъзи кишиларга юзтадан туя бера бошлаганида: «Аллаҳ Расулини мағфират қилсин! Қурайшга бериб, бизни қолдиряпти — ҳолбуки бизнинг қиличларимиздан уларнинг қонлари томиб турибди» дедилар. Анас ибн Молик айтди: Бас уларнинг шу сўзлари Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га айтилди; у Ансорга одам жўнатди ва уларни теридан (ясалган) чодирга тўплади. Улар йиғилганида, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларнинг олдига келди ва: «Сизлардан менга етган (бу) гап нима?» деди. Ансорнинг фуқаҳолари (оқиллари): «Эй Расулуллаҳ, бизнинг фикр эгаларимизга келса — улар ҳеч нарса демадилар; аммо биздан ёши кичик баъзи кишилар: ‹Аллаҳ Расулини мағфират қилсин! Қурайшга бериб, бизни қолдиряпти — ҳолбуки бизнинг қиличларимиздан уларнинг қонлари томиб турибди› дедилар» дедилар. Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта мен куфрга янги (яқинда) аҳдда (янги имон келтирган) баъзи кишиларга — уларни (қалбини) улфатлаштириш учун — бераман. Одамлар молларни олиб кетиши, сизлар эса ўз манзилларингизга Расулуллаҳ билан қайтишингизга рози бўлмайсизми? Аллаҳга қасам, сизлар (уйга) қайтадиган нарса (Расулуллаҳ) — улар қайтадиган нарсадан (мол) яхшироқдир» деди. Улар: «Ҳа, эй Расулуллаҳ, рози бўлдик» дедилар. У: «Сизлар мендан кейин қаттиқ худбинлик (ўзгаларни ўзингиздан устун қўйиш)ни кўрасизлар; бас сабр қилинглар, то Аллаҳ ва Расулига йўлиқгунча; мен эса Ҳавз (Кавсар)да(бўламан)» деди. Улар: «Сабр қиламиз» дедилар.