حَدَّثَنَا أَبُو كُرَيْبٍ، مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ وَهَارُونُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُحِبُّ الْحَلْوَاءَ وَالْعَسَلَ فَكَانَ إِذَا صَلَّى الْعَصْرَ دَارَ عَلَى نِسَائِهِ فَيَدْنُو مِنْهُنَّ فَدَخَلَ عَلَى حَفْصَةَ فَاحْتَبَسَ عِنْدَهَا أَكْثَرَ مِمَّا كَانَ يَحْتَبِسُ فَسَأَلْتُ عَنْ ذَلِكَ فَقِيلَ لِي أَهْدَتْ لَهَا امْرَأَةٌ مِنْ قَوْمِهَا عُكَّةً مِنْ عَسَلٍ فَسَقَتْ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْهُ شَرْبَةً فَقُلْتُ أَمَا وَاللَّهِ لَنَحْتَالَنَّ لَهُ . فَذَكَرْتُ ذَلِكَ لِسَوْدَةَ وَقُلْتُ إِذَا دَخَلَ عَلَيْكِ فَإِنَّهُ سَيَدْنُو مِنْكِ فَقُولِي لَهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَكَلْتَ مَغَافِيرَ فَإِنَّهُ سَيَقُولُ لَكِ لاَ . فَقُولِي لَهُ مَا هَذِهِ الرِّيحُ وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَشْتَدُّ عَلَيْهِ أَنْ يُوجَدَ مِنْهُ الرِّيحُ - فَإِنَّهُ سَيَقُولُ لَكِ سَقَتْنِي حَفْصَةُ شَرْبَةَ عَسَلٍ . فَقُولِي لَهُ جَرَسَتْ نَحْلُهُ الْعُرْفُطَ وَسَأَقُولُ ذَلِكَ لَهُ وَقُولِيهِ أَنْتِ يَا صَفِيَّةُ فَلَمَّا دَخَلَ عَلَى سَوْدَةَ قَالَتْ تَقُولُ سَوْدَةُ وَالَّذِي لاَ إِلَهَ إِلاَّ هُوَ لَقَدْ كِدْتُ أَنْ أُبَادِئَهُ بِالَّذِي قُلْتِ لِي وَإِنَّهُ لَعَلَى الْبَابِ فَرَقًا مِنْكِ فَلَمَّا دَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَكَلْتَ مَغَافِيرَ قَالَ " لاَ " . قَالَتْ فَمَا هَذِهِ الرِّيحُ قَالَ " سَقَتْنِي حَفْصَةُ شَرْبَةَ عَسَلٍ " . قَالَتْ جَرَسَتْ نَحْلُهُ الْعُرْفُطَ . فَلَمَّا دَخَلَ عَلَىَّ قُلْتُ لَهُ مِثْلَ ذَلِكَ ثُمَّ دَخَلَ عَلَى صَفِيَّةَ فَقَالَتْ بِمِثْلِ ذَلِكَ فَلَمَّا دَخَلَ عَلَى حَفْصَةَ قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلاَ أَسْقِيكَ مِنْهُ قَالَ " لاَ حَاجَةَ لِي بِهِ " . قَالَتْ تَقُولُ سَوْدَةُ سُبْحَانَ اللَّهِ وَاللَّهِ لَقَدْ حَرَمْنَاهُ . قَالَتْ قُلْتُ لَهَا اسْكُتِي .
Бизга Абу Курайб Муҳаммад ибн ал-Ало ва Ҳорун ибн Абдуллаҳ ривоят қилиб, иккаласи: бизга Абу Усома Ҳишомдан, у отасидан, у Оишадан ривоят қилди, дедилар; у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ширинлик (ҳалво) ва асални ёқтирарди. У Асрни ўқиганида аёллари ҳузурига айланиб, уларга яқинлашарди. (Бир куни) у Ҳафсанинг олдига кириб, одатдагидан кўпроқ туриб қолди. Мен буни сўрадим, менга: «Унга қавмидан бир аёл бир идиш (укка) асал ҳадя қилибди, у Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ундан бир ҳўплам ичирибди» дейилди. Мен: «Аллаҳга қасамки, биз унга бир ҳийла қиламиз» дедим. Буни Савдага айтиб: «У сенинг олдингга кирса, сенга яқинлашади; унга: ‹Ё Расулуллаҳ, мағофир едингми?›, деб айт; у сенга: ‹Йўқ›, дейди. Шунда унга: ‹Бу қанақа ҳид?›, деб айт — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ўзидан ҳид сезилиши оғир туюларди — у сенга: ‹Менга Ҳафса бир ҳўплам асал ичирди›, дейди. Шунда унга: ‹Унинг асалариси урфут (сассиқ дарахт) эб (асал қилган экан)›, деб айт. Мен ҳам буни унга айтаман; сен ҳам айт, эй Сафийя» дедим. У Савданинг олдига кирганда, (Оиша) деди: Савда айтади: «Ўзидан ўзга илоҳ йўқ Зотга қасамки, мен сен менга айтган (гап)ни унга — у ҳали эшикда турганида — айтиб юбораёздим, сендан қўрқиб». Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) яқинлашганда, у: «Ё Расулуллаҳ, мағофир едингми?» деди. У: «Йўқ» деди. У: «Ундай бўлса, бу қанақа ҳид?» деди. У: «Менга Ҳафса бир ҳўплам асал ичирди» деди. У: «Унинг асалариси урфут эб (асал қилган)» деди. У менинг олдимга кирганда, мен ҳам унга шуни айтдим. Сўнг у Сафийянинг олдига кирди, у ҳам шуни айтди. У Ҳафсанинг олдига кирганда, у: «Ё Расулуллаҳ, сенга ундан ичирмайми?» деди. У: «Менга унга ҳожат йўқ» деди. (Оиша) деди: Савда: «Субҳаналлаҳ, Аллаҳга қасамки, биз уни унга ҳаром қилиб қўйдик» деди. (Оиша) деди: Мен унга: «Жим бўл» дедим.