حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ يُونُسَ، عَنْ عِكْرِمَةَ بْنِ عَمَّارٍ، عَنْ إِسْحَاقَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي طَلْحَةَ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَطَبَ إِلَى لِزْقِ جِذْعٍ وَاتَّخَذُوا لَهُ مِنْبَرًا فَخَطَبَ عَلَيْهِ فَحَنَّ الْجِذْعُ حَنِينَ النَّاقَةِ فَنَزَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَمَسَّهُ فَسَكَنَ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ أُبَىٍّ وَجَابِرٍ وَابْنِ عُمَرَ وَسَهْلِ بْنِ سَعْدٍ وَابْنِ عَبَّاسٍ وَأُمِّ سَلَمَةَ وَحَدِيثُ أَنَسٍ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, у деди: бизга Умар ибн Юнус ривоят қилди, у Икрима ибн Аммордан, у Ишоқ ибн Абдуллаҳ ибн Аби Талҳадан, у Анас ибн Моликдан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (аввал) бир хурмо танасига суяниб хутба қилар эдилар. Сўнгра улар у зот учун минбар ясашди ва у зот унинг устида хутба қилдилар. Шунда (ҳалиги) тана тойчилар инграгандек ингради. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (минбардан) тушиб, уни силадилар, шунда у тинчиди. Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Убайдан, Жобирдан, Ибн Умардан, Саҳл ибн Саъддан, Ибн Аббосдан ва Умм Саламадан ҳам (ривоятлар) бор; Анаснинг ҳадиси эса ҳасан саҳиҳ ғарибдир.