حَدَّثَنَا أَبُو عَمَّارٍ الْحُسَيْنُ بْنُ حُرَيْثٍ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ أَبَانَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ الْبَجَلِيِّ، عَنْ أَبِي بَكْرِ بْنِ حَفْصٍ، وَهُوَ ابْنُ عُمَرَ بْنِ سَعْدِ بْنِ أَبِي وَقَّاصٍ عَنِ ابْنِ عُمَرَ، أَنَّهُ خَرَجَ فِي يَوْمِ عِيدٍ فَلَمْ يُصَلِّ قَبْلَهَا وَلاَ بَعْدَهَا وَذَكَرَ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَعَلَهُ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Абу Аммор ал-Ҳусайн ибн Ҳурайс ривоят қилди, бизга Вакииъ ривоят қилди, Абон ибн Абдуллаҳ ал-Бажалийдан, у Абу Бакр ибн Ҳафсдан — у Ибн Умар ибн Саъд ибн Абу Ваққосдир — у Ибн Умар (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилдики), у ҳайит куни (мусаллага) чиқди, ундан олдин ҳам, кейин ҳам (намоз) ўқимади ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) шундай қилганларини зикр қилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳасан саҳиҳ ҳадисдир.