حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَفَاضَ يَوْمَ النَّحْرِ ثُمَّ رَجَعَ فَصَلَّى الظُّهْرَ بِمِنًى . قَالَ نَافِعٌ فَكَانَ ابْنُ عُمَرَ يُفِيضُ يَوْمَ النَّحْرِ ثُمَّ يَرْجِعُ فَيُصَلِّي الظُّهْرَ بِمِنًى وَيَذْكُرُ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَعَلَهُ .
Менга Муҳаммад ибн Рофиъ ривоят қилди, бизга Абдурраззоқ ривоят қилди, бизга Убайдуллаҳ ибн Умар Нофидан, у Ибн Умардан хабар бердики, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) наҳр куни ифоза (тавоф) қилди, сўнг қайтиб, Зуҳрни Минода ўқиди. Нофиъ деди: Ибн Умар ҳам наҳр куни ифоза қилар, сўнг қайтиб, Зуҳрни Минода ўқир ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) буни қилганини зикр қиларди.