باب مَا جَاءَ فِي قَبْرِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ وَعُمَرَ ـ رضى الله عنهما
حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، حَدَّثَنِي سُلَيْمَانُ، عَنْ هِشَامٍ، وَحَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا أَبُو مَرْوَانَ، يَحْيَى بْنُ أَبِي زَكَرِيَّاءَ عَنْ هِشَامٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ إِنْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيَتَعَذَّرُ فِي مَرَضِهِ " أَيْنَ أَنَا الْيَوْمَ أَيْنَ أَنَا غَدًا " اسْتِبْطَاءً لِيَوْمِ عَائِشَةَ، فَلَمَّا كَانَ يَوْمِي قَبَضَهُ اللَّهُ بَيْنَ سَحْرِي وَنَحْرِي، وَدُفِنَ فِي بَيْتِي.
Исмоил бизга айтди: Сулаймон менга айтди, Ҳишомдан; ва менга Муҳаммад ибн Ҳарб айтди: Абу Марвон Яҳё ибн Абу Закариё бизга айтди, Ҳишомдан, у Урвадан, у Оишадан: У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўз касалида: «Бугун мен қаердаман? Эртага мен қаердаман?» деб (Оишанинг кунини) интизорлик билан кутиб, узр айтар эдилар. Менинг куним бўлганида, Аллаҳ у зотнинг жонини менинг (кўкрак) билан иягим орасида олди ва у менинг уйимда дафн қилинди.
حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ هِلاَلٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي مَرَضِهِ الَّذِي لَمْ يَقُمْ مِنْهُ " لَعَنَ اللَّهُ الْيَهُودَ وَالنَّصَارَى، اتَّخَذُوا قُبُورَ أَنْبِيَائِهِمْ مَسَاجِدَ ". لَوْلاَ ذَلِكَ أُبْرِزَ قَبْرُهُ، غَيْرَ أَنَّهُ خَشِيَ أَوْ خُشِيَ أَنَّ يُتَّخَذَ مَسْجِدًا. وَعَنْ هِلاَلٍ قَالَ كَنَّانِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ وَلَمْ يُولَدْ لِي.
Мусо ибн Исмоил бизга айтди: Абу Авона бизга айтди, Ҳилолдан, у Урвадан, у Оиша розияллаҳу анҳодан: У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўзи (қайтиб) турмаган касалида: «Аллаҳ яҳудийлар ва насороларни лаънатласин, улар Пайғамбарларининг қабрларини масжидлар қилиб олдилар» дедилар. Агар шу (хавф) бўлмаганида, у зотнинг қабри очиқ (кўринадиган) қилинар эди, фақат у (Оиша) — ёки: (саҳобалар) — уни масжид қилиб олинишидан қўрқди. Ҳилолдан: У деди: Урва ибн Зубайр менга куня (ота-лақаб) қўйди, ҳолбуки менинг фарзандим йўқ эди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُقَاتِلٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ عَيَّاشٍ، عَنْ سُفْيَانَ التَّمَّارِ، أَنَّهُ حَدَّثَهُ أَنَّهُ، رَأَى قَبْرَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مُسَنَّمًا.
Муҳаммад ибн Муқотил бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Абу Бакр ибн Айёш бизга хабар берди, Суфён Таммордан: У унга айтди: У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қабрини дўнгроқ (туянинг ўркачидек) қилинган ҳолда кўрди.
حَدَّثَنَا فَرْوَةُ، حَدَّثَنَا عَلِيٌّ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، لَمَّا سَقَطَ عَلَيْهِمُ الْحَائِطُ فِي زَمَانِ الْوَلِيدِ بْنِ عَبْدِ الْمَلِكِ أَخَذُوا فِي بِنَائِهِ، فَبَدَتْ لَهُمْ قَدَمٌ فَفَزِعُوا، وَظَنُّوا أَنَّهَا قَدَمُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَمَا وَجَدُوا أَحَدًا يَعْلَمُ ذَلِكَ حَتَّى قَالَ لَهُمْ عُرْوَةُ لاَ وَاللَّهِ مَا هِيَ قَدَمُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مَا هِيَ إِلاَّ قَدَمُ عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ.
Фарва бизга айтди: Али бизга айтди, Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан: Валид ибн Абдул-Малик замонида уларга девор қулаб тушганида, улар уни қуришга киришди, уларга бир оёқ (қадам) кўринди. Улар қўрқиб, уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг оёғи деб ўйлади, буни биладиган ҳеч кимни топмадилар, ҳатто Урва уларга: ‹Йўқ, Аллаҳга қасамки, бу Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг оёғи эмас, бу фақат Умар розияллаҳу анҳунинг оёғидир› деди.
وَعَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَنَّهَا أَوْصَتْ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ الزُّبَيْرِ ـ رضى الله عنهما ـ لاَ تَدْفِنِّي مَعَهُمْ وَادْفِنِّي مَعَ صَوَاحِبِي بِالْبَقِيعِ، لاَ أُزَكَّى بِهِ أَبَدًا.
Ҳишомдан, у отасидан, у Оиша розияллаҳу анҳодан: У Абдуллаҳ ибн Зубайр розияллаҳу анҳумага васият қилди: ‹Мени улар (Набий ва шериклари) билан дафн қилма, балки мени Бақиъда ўз (аёл) шерикларим билан дафн қил, мен у (шараф) билан абадий покланмай (мадҳ этилмай)› деди.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا جَرِيرُ بْنُ عَبْدِ الْحَمِيدِ، حَدَّثَنَا حُصَيْنُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مَيْمُونٍ الأَوْدِيِّ، قَالَ رَأَيْتُ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ يَا عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ، اذْهَبْ إِلَى أُمِّ الْمُؤْمِنِينَ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَقُلْ يَقْرَأُ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ عَلَيْكِ السَّلاَمَ، ثُمَّ سَلْهَا أَنْ أُدْفَنَ مَعَ صَاحِبَىَّ. قَالَتْ كُنْتُ أُرِيدُهُ لِنَفْسِي، فَلأُوثِرَنَّهُ الْيَوْمَ عَلَى نَفْسِي. فَلَمَّا أَقْبَلَ قَالَ لَهُ مَا لَدَيْكَ قَالَ أَذِنَتْ لَكَ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ. قَالَ مَا كَانَ شَىْءٌ أَهَمَّ إِلَىَّ مِنْ ذَلِكَ الْمَضْجَعِ، فَإِذَا قُبِضْتُ فَاحْمِلُونِي ثُمَّ سَلِّمُوا ثُمَّ قُلْ يَسْتَأْذِنُ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ. فَإِنْ أَذِنَتْ لِي فَادْفِنُونِي، وَإِلاَّ فَرُدُّونِي إِلَى مَقَابِرِ الْمُسْلِمِينَ، إِنِّي لاَ أَعْلَمُ أَحَدًا أَحَقَّ بِهَذَا الأَمْرِ مِنْ هَؤُلاَءِ النَّفَرِ الَّذِينَ تُوُفِّيَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ عَنْهُمْ رَاضٍ، فَمَنِ اسْتَخْلَفُوا بَعْدِي فَهُوَ الْخَلِيفَةُ، فَاسْمَعُوا لَهُ وَأَطِيعُوا. فَسَمَّى عُثْمَانَ وَعَلِيًّا وَطَلْحَةَ وَالزُّبَيْرَ وَعَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ عَوْفٍ وَسَعْدَ بْنَ أَبِي وَقَّاصٍ، وَوَلَجَ عَلَيْهِ شَابٌّ مِنَ الأَنْصَارِ فَقَالَ أَبْشِرْ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ بِبُشْرَى اللَّهِ، كَانَ لَكَ مِنَ الْقَدَمِ فِي الإِسْلاَمِ مَا قَدْ عَلِمْتَ، ثُمَّ اسْتُخْلِفْتَ فَعَدَلْتَ، ثُمَّ الشَّهَادَةُ بَعْدَ هَذَا كُلِّهِ. فَقَالَ لَيْتَنِي يَا ابْنَ أَخِي وَذَلِكَ كَفَافًا لاَ عَلَىَّ وَلاَ لِي أُوصِي الْخَلِيفَةَ مِنْ بَعْدِي بِالْمُهَاجِرِينَ الأَوَّلِينَ خَيْرًا، أَنْ يَعْرِفَ لَهُمْ حَقَّهُمْ، وَأَنْ يَحْفَظَ لَهُمْ حُرْمَتَهُمْ، وَأُوصِيهِ بِالأَنْصَارِ خَيْرًا الَّذِينَ تَبَوَّءُوا الدَّارَ وَالإِيمَانَ أَنْ يُقْبَلَ مِنْ مُحْسِنِهِمْ، وَيُعْفَى عَنْ مُسِيئِهِمْ، وَأُوصِيهِ بِذِمَّةِ اللَّهِ وَذِمَّةِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ يُوفَى لَهُمْ بِعَهْدِهِمْ، وَأَنْ يُقَاتَلَ مِنْ وَرَائِهِمْ، وَأَنْ لاَ يُكَلَّفُوا فَوْقَ طَاقَتِهِمْ.
Қутайба бизга айтди: Жарир ибн Абдулҳамид бизга айтди: Ҳусайн ибн Абдурраҳмон бизга айтди, Амр ибн Маймун Авдийдан: У деди: Мен Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳуни кўрдим, у деди: ‹Эй Абдуллаҳ ибн Умар, Уммул-мўминин Оиша розияллаҳу анҳонинг олдига бориб, айт: ‹Умар ибн Хаттоб сенга салом йўллайди›, сўнг ундан мен икки шеригим (Набий ва Абу Бакр) билан дафн қилинишимни сўра› деди. У (Оиша): ‹Мен уни ўзим учун истар эдим, лекин бугун уни ўзимдан афзал кўраман› деди. (Ибн Умар) қайтиб келганида, у (Умар) унга: ‹Сенда нима (хабар) бор?› деди. У: ‹У сенга изн берди, эй амирул-мўминин› деди. У: ‹Менга ўша ётадиган жойдан кўра муҳимроқ нарса йўқ эди. Мен вафот этсам, мени кўтариб боринг, сўнг салом беринглар, сўнг: ‹Умар ибн Хаттоб изн сўраяпти› деб айтинглар. Агар у менга изн берса, мени дафн қилинглар, акс ҳолда мени мусулмонлар қабристонига қайтаринглар. Мен бу иш (халифалик)ка — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам улардан рози бўлган ҳолда вафот этган шу кишилардан кўра ҳақлироқ ҳеч кимни билмайман. Мендан кейин улар кимни халифа қилса, ўша халифадир, унга қулоқ солинг ва итоат қилинг› деди. Сўнг у Усмон, Али, Талҳа, Зубайр, Абдурраҳмон ибн Авф ва Саъд ибн Абу Ваққосни (ном билан) атади. Унга Ансордан бир йигит кириб: ‹Суюнч сенга, эй амирул-мўминин, Аллаҳнинг суюнчи билан! Сенда Исломда (энг) аввалги қадам (шарафи) бор — буни биласан, сўнг (халифа) қилиндинг, адолат қилдинг, сўнг буларнинг ҳаммасидан кейин шаҳидлик› деди. У: ‹Қани эди, эй биродарим ўғли, ўша (амалим) на менга зарар, на фойда — баробар (келса). Мен ўзимдан кейинги халифага аввалги муҳожирлар ҳақида яхшилик васият қиламан, уларнинг ҳақини танисин, ҳурматини сақласин. Ва унга Ансорлар ҳақида яхшилик васият қиламан — улар уй (Мадина) ва иймонда (аввал) қарор топган, уларнинг яхшилик қилувчисидан қабул қилинсин, ёмонлик қилувчисидан кечилсин. Ва унга Аллаҳнинг зиммаси ва расули соллаллаҳу алайҳи васалламнинг зиммасини (ҳимоясини) васият қиламан — уларнинг аҳдига вафо қилинсин, улар ортида (ҳимояси учун) жанг қилинсин, уларга тоқатларидан ортиқ юк қўйилмасин› деди.