حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا جَرِيرُ بْنُ عَبْدِ الْحَمِيدِ، حَدَّثَنَا حُصَيْنُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مَيْمُونٍ الأَوْدِيِّ، قَالَ رَأَيْتُ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ يَا عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ، اذْهَبْ إِلَى أُمِّ الْمُؤْمِنِينَ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَقُلْ يَقْرَأُ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ عَلَيْكِ السَّلاَمَ، ثُمَّ سَلْهَا أَنْ أُدْفَنَ مَعَ صَاحِبَىَّ. قَالَتْ كُنْتُ أُرِيدُهُ لِنَفْسِي، فَلأُوثِرَنَّهُ الْيَوْمَ عَلَى نَفْسِي. فَلَمَّا أَقْبَلَ قَالَ لَهُ مَا لَدَيْكَ قَالَ أَذِنَتْ لَكَ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ. قَالَ مَا كَانَ شَىْءٌ أَهَمَّ إِلَىَّ مِنْ ذَلِكَ الْمَضْجَعِ، فَإِذَا قُبِضْتُ فَاحْمِلُونِي ثُمَّ سَلِّمُوا ثُمَّ قُلْ يَسْتَأْذِنُ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ. فَإِنْ أَذِنَتْ لِي فَادْفِنُونِي، وَإِلاَّ فَرُدُّونِي إِلَى مَقَابِرِ الْمُسْلِمِينَ، إِنِّي لاَ أَعْلَمُ أَحَدًا أَحَقَّ بِهَذَا الأَمْرِ مِنْ هَؤُلاَءِ النَّفَرِ الَّذِينَ تُوُفِّيَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ عَنْهُمْ رَاضٍ، فَمَنِ اسْتَخْلَفُوا بَعْدِي فَهُوَ الْخَلِيفَةُ، فَاسْمَعُوا لَهُ وَأَطِيعُوا. فَسَمَّى عُثْمَانَ وَعَلِيًّا وَطَلْحَةَ وَالزُّبَيْرَ وَعَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ عَوْفٍ وَسَعْدَ بْنَ أَبِي وَقَّاصٍ، وَوَلَجَ عَلَيْهِ شَابٌّ مِنَ الأَنْصَارِ فَقَالَ أَبْشِرْ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ بِبُشْرَى اللَّهِ، كَانَ لَكَ مِنَ الْقَدَمِ فِي الإِسْلاَمِ مَا قَدْ عَلِمْتَ، ثُمَّ اسْتُخْلِفْتَ فَعَدَلْتَ، ثُمَّ الشَّهَادَةُ بَعْدَ هَذَا كُلِّهِ. فَقَالَ لَيْتَنِي يَا ابْنَ أَخِي وَذَلِكَ كَفَافًا لاَ عَلَىَّ وَلاَ لِي أُوصِي الْخَلِيفَةَ مِنْ بَعْدِي بِالْمُهَاجِرِينَ الأَوَّلِينَ خَيْرًا، أَنْ يَعْرِفَ لَهُمْ حَقَّهُمْ، وَأَنْ يَحْفَظَ لَهُمْ حُرْمَتَهُمْ، وَأُوصِيهِ بِالأَنْصَارِ خَيْرًا الَّذِينَ تَبَوَّءُوا الدَّارَ وَالإِيمَانَ أَنْ يُقْبَلَ مِنْ مُحْسِنِهِمْ، وَيُعْفَى عَنْ مُسِيئِهِمْ، وَأُوصِيهِ بِذِمَّةِ اللَّهِ وَذِمَّةِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ يُوفَى لَهُمْ بِعَهْدِهِمْ، وَأَنْ يُقَاتَلَ مِنْ وَرَائِهِمْ، وَأَنْ لاَ يُكَلَّفُوا فَوْقَ طَاقَتِهِمْ.
Қутайба бизга айтди: Жарир ибн Абдулҳамид бизга айтди: Ҳусайн ибн Абдурраҳмон бизга айтди, Амр ибн Маймун Авдийдан: У деди: Мен Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳуни кўрдим, у деди: ‹Эй Абдуллаҳ ибн Умар, Уммул-мўминин Оиша розияллаҳу анҳонинг олдига бориб, айт: ‹Умар ибн Хаттоб сенга салом йўллайди›, сўнг ундан мен икки шеригим (Набий ва Абу Бакр) билан дафн қилинишимни сўра› деди. У (Оиша): ‹Мен уни ўзим учун истар эдим, лекин бугун уни ўзимдан афзал кўраман› деди. (Ибн Умар) қайтиб келганида, у (Умар) унга: ‹Сенда нима (хабар) бор?› деди. У: ‹У сенга изн берди, эй амирул-мўминин› деди. У: ‹Менга ўша ётадиган жойдан кўра муҳимроқ нарса йўқ эди. Мен вафот этсам, мени кўтариб боринг, сўнг салом беринглар, сўнг: ‹Умар ибн Хаттоб изн сўраяпти› деб айтинглар. Агар у менга изн берса, мени дафн қилинглар, акс ҳолда мени мусулмонлар қабристонига қайтаринглар. Мен бу иш (халифалик)ка — Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам улардан рози бўлган ҳолда вафот этган шу кишилардан кўра ҳақлироқ ҳеч кимни билмайман. Мендан кейин улар кимни халифа қилса, ўша халифадир, унга қулоқ солинг ва итоат қилинг› деди. Сўнг у Усмон, Али, Талҳа, Зубайр, Абдурраҳмон ибн Авф ва Саъд ибн Абу Ваққосни (ном билан) атади. Унга Ансордан бир йигит кириб: ‹Суюнч сенга, эй амирул-мўминин, Аллаҳнинг суюнчи билан! Сенда Исломда (энг) аввалги қадам (шарафи) бор — буни биласан, сўнг (халифа) қилиндинг, адолат қилдинг, сўнг буларнинг ҳаммасидан кейин шаҳидлик› деди. У: ‹Қани эди, эй биродарим ўғли, ўша (амалим) на менга зарар, на фойда — баробар (келса). Мен ўзимдан кейинги халифага аввалги муҳожирлар ҳақида яхшилик васият қиламан, уларнинг ҳақини танисин, ҳурматини сақласин. Ва унга Ансорлар ҳақида яхшилик васият қиламан — улар уй (Мадина) ва иймонда (аввал) қарор топган, уларнинг яхшилик қилувчисидан қабул қилинсин, ёмонлик қилувчисидан кечилсин. Ва унга Аллаҳнинг зиммаси ва расули соллаллаҳу алайҳи васалламнинг зиммасини (ҳимоясини) васият қиламан — уларнинг аҳдига вафо қилинсин, улар ортида (ҳимояси учун) жанг қилинсин, уларга тоқатларидан ортиқ юк қўйилмасин› деди.