Ифк (бўҳтон) воқеаси

G'azotlar kitobi · 6 ҳадис

باب حَدِيثُ الإِفْكِ

حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ صَالِحٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ حَدَّثَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، وَسَعِيدُ بْنُ الْمُسَيَّبِ، وَعَلْقَمَةُ بْنُ وَقَّاصٍ، وَعُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ بْنِ مَسْعُودٍ، عَنْ عَائِشَةَ، رضى الله عنها زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ قَالَ لَهَا أَهْلُ الإِفْكِ مَا قَالُوا، وَكُلُّهُمْ حَدَّثَنِي طَائِفَةً مِنْ حَدِيثِهَا، وَبَعْضُهُمْ كَانَ أَوْعَى لِحَدِيثِهَا مِنْ بَعْضٍ وَأَثْبَتَ لَهُ اقْتِصَاصًا، وَقَدْ وَعَيْتُ عَنْ كُلِّ رَجُلٍ مِنْهُمُ الْحَدِيثَ الَّذِي حَدَّثَنِي عَنْ عَائِشَةَ، وَبَعْضُ حَدِيثِهِمْ يُصَدِّقُ بَعْضًا، وَإِنْ كَانَ بَعْضُهُمْ أَوْعَى لَهُ مِنْ بَعْضٍ، قَالُوا قَالَتْ عَائِشَةُ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا أَرَادَ سَفَرًا أَقْرَعَ بَيْنَ أَزْوَاجِهِ، فَأَيُّهُنَّ خَرَجَ سَهْمُهَا، خَرَجَ بِهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَعَهُ، قَالَتْ عَائِشَةُ فَأَقْرَعَ بَيْنَنَا فِي غَزْوَةٍ غَزَاهَا فَخَرَجَ فِيهَا سَهْمِي، فَخَرَجْتُ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَعْدَ مَا أُنْزِلَ الْحِجَابُ، فَكُنْتُ أُحْمَلُ فِي هَوْدَجِي وَأُنْزَلُ فِيهِ، فَسِرْنَا حَتَّى إِذَا فَرَغَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ غَزْوَتِهِ تِلْكَ وَقَفَلَ، دَنَوْنَا مِنَ الْمَدِينَةِ قَافِلِينَ، آذَنَ لَيْلَةً بِالرَّحِيلِ، فَقُمْتُ حِينَ آذَنُوا بِالرَّحِيلِ فَمَشَيْتُ حَتَّى جَاوَزْتُ الْجَيْشَ، فَلَمَّا قَضَيْتُ شَأْنِي أَقْبَلْتُ إِلَى رَحْلِي، فَلَمَسْتُ صَدْرِي، فَإِذَا عِقْدٌ لِي مِنْ جَزْعِ ظَفَارِ قَدِ انْقَطَعَ، فَرَجَعْتُ فَالْتَمَسْتُ عِقْدِي، فَحَبَسَنِي ابْتِغَاؤُهُ، قَالَتْ وَأَقْبَلَ الرَّهْطُ الَّذِينَ كَانُوا يُرَحِّلُونِي فَاحْتَمَلُوا هَوْدَجِي، فَرَحَلُوهُ عَلَى بَعِيرِي الَّذِي كُنْتُ أَرْكَبُ عَلَيْهِ، وَهُمْ يَحْسِبُونَ أَنِّي فِيهِ، وَكَانَ النِّسَاءُ إِذْ ذَاكَ خِفَافًا لَمْ يَهْبُلْنَ وَلَمْ يَغْشَهُنَّ اللَّحْمُ، إِنَّمَا يَأْكُلْنَ الْعُلْقَةَ مِنَ الطَّعَامِ، فَلَمْ يَسْتَنْكِرِ الْقَوْمُ خِفَّةَ الْهَوْدَجِ حِينَ رَفَعُوهُ وَحَمَلُوهُ، وَكُنْتُ جَارِيَةً حَدِيثَةَ السِّنِّ، فَبَعَثُوا الْجَمَلَ فَسَارُوا، وَوَجَدْتُ عِقْدِي بَعْدَ مَا اسْتَمَرَّ الْجَيْشُ، فَجِئْتُ مَنَازِلَهُمْ وَلَيْسَ بِهَا مِنْهُمْ دَاعٍ وَلاَ مُجِيبٌ، فَتَيَمَّمْتُ مَنْزِلِي الَّذِي كُنْتُ بِهِ، وَظَنَنْتُ أَنَّهُمْ سَيَفْقِدُونِي فَيَرْجِعُونَ إِلَىَّ، فَبَيْنَا أَنَا جَالِسَةٌ فِي مَنْزِلِي غَلَبَتْنِي عَيْنِي فَنِمْتُ، وَكَانَ صَفْوَانُ بْنُ الْمُعَطَّلِ السُّلَمِيُّ ثُمَّ الذَّكْوَانِيُّ مِنْ وَرَاءِ الْجَيْشِ، فَأَصْبَحَ عِنْدَ مَنْزِلِي فَرَأَى سَوَادَ إِنْسَانٍ نَائِمٍ، فَعَرَفَنِي حِينَ رَآنِي، وَكَانَ رَآنِي قَبْلَ الْحِجَابِ، فَاسْتَيْقَظْتُ بِاسْتِرْجَاعِهِ حِينَ عَرَفَنِي، فَخَمَّرْتُ وَجْهِي بِجِلْبَابِي، وَاللَّهِ مَا تَكَلَّمْنَا بِكَلِمَةٍ وَلاَ سَمِعْتُ مِنْهُ كَلِمَةً غَيْرَ اسْتِرْجَاعِهِ، وَهَوَى حَتَّى أَنَاخَ رَاحِلَتَهُ، فَوَطِئَ عَلَى يَدِهَا، فَقُمْتُ إِلَيْهَا فَرَكِبْتُهَا، فَانْطَلَقَ يَقُودُ بِي الرَّاحِلَةَ حَتَّى أَتَيْنَا الْجَيْشَ مُوغِرِينَ فِي نَحْرِ الظَّهِيرَةِ، وَهُمْ نُزُولٌ ـ قَالَتْ ـ فَهَلَكَ ‏{‏فِيَّ‏}‏ مَنْ هَلَكَ، وَكَانَ الَّذِي تَوَلَّى كِبْرَ الإِفْكِ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ أُبَىٍّ ابْنَ سَلُولَ‏.‏ قَالَ عُرْوَةُ أُخْبِرْتُ أَنَّهُ كَانَ يُشَاعُ وَيُتَحَدَّثُ بِهِ عِنْدَهُ، فَيُقِرُّهُ وَيَسْتَمِعُهُ وَيَسْتَوْشِيهِ‏.‏ وَقَالَ عُرْوَةُ أَيْضًا لَمْ يُسَمَّ مِنْ أَهْلِ الإِفْكِ أَيْضًا إِلاَّ حَسَّانُ بْنُ ثَابِتٍ، وَمِسْطَحُ بْنُ أُثَاثَةَ، وَحَمْنَةُ بِنْتُ جَحْشٍ فِي نَاسٍ آخَرِينَ، لاَ عِلْمَ لِي بِهِمْ، غَيْرَ أَنَّهُمْ عُصْبَةٌ ـ كَمَا قَالَ اللَّهُ تَعَالَى ـ وَإِنَّ كُبْرَ ذَلِكَ يُقَالُ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ‏.‏ قَالَ عُرْوَةُ كَانَتْ عَائِشَةُ تَكْرَهُ أَنْ يُسَبَّ عِنْدَهَا حَسَّانُ، وَتَقُولُ إِنَّهُ الَّذِي قَالَ: فَإِنَّ أَبِي وَوَالِدَهُ وَعِرْضِي لِعِرْضِ مُحَمَّدٍ مِنْكُمْ وِقَاءُ قَالَتْ عَائِشَةُ فَقَدِمْنَا الْمَدِينَةَ فَاشْتَكَيْتُ حِينَ قَدِمْتُ شَهْرًا، وَالنَّاسُ يُفِيضُونَ فِي قَوْلِ أَصْحَابِ الإِفْكِ، لاَ أَشْعُرُ بِشَىْءٍ مِنْ ذَلِكَ، وَهْوَ يَرِيبُنِي فِي وَجَعِي أَنِّي لاَ أَعْرِفُ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم اللُّطْفَ الَّذِي كُنْتُ أَرَى مِنْهُ حِينَ أَشْتَكِي، إِنَّمَا يَدْخُلُ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَيُسَلِّمُ ثُمَّ يَقُولُ ‏"‏ كَيْفَ تِيكُمْ ‏"‏ ثُمَّ يَنْصَرِفُ، فَذَلِكَ يَرِيبُنِي وَلاَ أَشْعُرُ بِالشَّرِّ، حَتَّى خَرَجْتُ حِينَ نَقَهْتُ، فَخَرَجْتُ مَعَ أُمِّ مِسْطَحٍ قِبَلَ الْمَنَاصِعِ، وَكَانَ مُتَبَرَّزَنَا، وَكُنَّا لاَ نَخْرُجُ إِلاَّ لَيْلاً إِلَى لَيْلٍ، وَذَلِكَ قَبْلَ أَنْ نَتَّخِذَ الْكُنُفَ قَرِيبًا مِنْ بُيُوتِنَا‏.‏ قَالَتْ وَأَمْرُنَا أَمْرُ الْعَرَبِ الأُوَلِ فِي الْبَرِّيَّةِ قِبَلَ الْغَائِطِ، وَكُنَّا نَتَأَذَّى بِالْكُنُفِ أَنْ نَتَّخِذَهَا عِنْدَ بُيُوتِنَا، قَالَتْ فَانْطَلَقْتُ أَنَا وَأُمُّ مِسْطَحٍ وَهْىَ ابْنَةُ أَبِي رُهْمِ بْنِ الْمُطَّلِبِ بْنِ عَبْدِ مَنَافٍ، وَأُمُّهَا بِنْتُ صَخْرِ بْنِ عَامِرٍ خَالَةُ أَبِي بَكْرٍ الصِّدِّيقِ، وَابْنُهَا مِسْطَحُ بْنُ أُثَاثَةَ بْنِ عَبَّادِ بْنِ الْمُطَّلِبِ، فَأَقْبَلْتُ أَنَا وَأُمُّ مِسْطَحٍ قِبَلَ بَيْتِي، حِينَ فَرَغْنَا مِنْ شَأْنِنَا، فَعَثَرَتْ أُمُّ مِسْطَحٍ فِي مِرْطِهَا فَقَالَتْ تَعِسَ مِسْطَحٌ‏.‏ فَقُلْتُ لَهَا بِئْسَ مَا قُلْتِ، أَتَسُبِّينَ رَجُلاً شَهِدَ بَدْرًا فَقَالَتْ أَىْ هَنْتَاهْ وَلَمْ تَسْمَعِي مَا قَالَ قَالَتْ وَقُلْتُ مَا قَالَ فَأَخْبَرَتْنِي بِقَوْلِ أَهْلِ الإِفْكِ ـ قَالَتْ ـ فَازْدَدْتُ مَرَضًا عَلَى مَرَضِي، فَلَمَّا رَجَعْتُ إِلَى بَيْتِي دَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَسَلَّمَ ثُمَّ قَالَ ‏"‏ كَيْفَ تِيكُمْ ‏"‏‏.‏ فَقُلْتُ لَهُ أَتَأْذَنُ لِي أَنْ آتِيَ أَبَوَىَّ قَالَتْ وَأُرِيدُ أَنْ أَسْتَيْقِنَ الْخَبَرَ مِنْ قِبَلِهِمَا، قَالَتْ فَأَذِنَ لِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، فَقُلْتُ لأُمِّي يَا أُمَّتَاهُ مَاذَا يَتَحَدَّثُ النَّاسُ قَالَتْ يَا بُنَيَّةُ هَوِّنِي عَلَيْكِ، فَوَاللَّهِ لَقَلَّمَا كَانَتِ امْرَأَةٌ قَطُّ وَضِيئَةً عِنْدَ رَجُلٍ يُحِبُّهَا لَهَا ضَرَائِرُ إِلاَّ كَثَّرْنَ عَلَيْهَا‏.‏ قَالَتْ فَقُلْتُ سُبْحَانَ اللَّهِ أَوَلَقَدْ تَحَدَّثَ النَّاسُ بِهَذَا قَالَتْ فَبَكَيْتُ تِلْكَ اللَّيْلَةَ، حَتَّى أَصْبَحْتُ لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ، وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ، ثُمَّ أَصْبَحْتُ أَبْكِي ـ قَالَتْ ـ وَدَعَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلِيَّ بْنَ أَبِي طَالِبٍ وَأُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ حِينَ اسْتَلْبَثَ الْوَحْىُ يَسْأَلُهُمَا وَيَسْتَشِيرُهُمَا فِي فِرَاقِ أَهْلِهِ ـ قَالَتْ ـ فَأَمَّا أُسَامَةُ فَأَشَارَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِالَّذِي يَعْلَمُ مِنْ بَرَاءَةِ أَهْلِهِ، وَبِالَّذِي يَعْلَمُ لَهُمْ فِي نَفْسِهِ، فَقَالَ أُسَامَةُ أَهْلَكَ وَلاَ نَعْلَمُ إِلاَّ خَيْرًا‏.‏ وَأَمَّا عَلِيٌّ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ لَمْ يُضَيِّقِ اللَّهُ عَلَيْكَ، وَالنِّسَاءُ سِوَاهَا كَثِيرٌ، وَسَلِ الْجَارِيَةَ تَصْدُقْكَ‏.‏ قَالَتْ فَدَعَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَرِيرَةَ فَقَالَ ‏"‏ أَىْ بَرِيرَةُ هَلْ رَأَيْتِ مِنْ شَىْءٍ يَرِيبُكِ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ لَهُ بَرِيرَةُ وَالَّذِي بَعَثَكَ بِالْحَقِّ مَا رَأَيْتُ عَلَيْهَا أَمْرًا قَطُّ أَغْمِصُهُ، غَيْرَ أَنَّهَا جَارِيَةٌ حَدِيثَةُ السِّنِّ تَنَامُ عَنْ عَجِينِ أَهْلِهَا، فَتَأْتِي الدَّاجِنُ فَتَأْكُلُهُ ـ قَالَتْ ـ فَقَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ يَوْمِهِ، فَاسْتَعْذَرَ مِنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أُبَىٍّ وَهْوَ عَلَى الْمِنْبَرِ فَقَالَ ‏"‏ يَا مَعْشَرَ الْمُسْلِمِينَ مَنْ يَعْذِرُنِي مِنْ رَجُلٍ قَدْ بَلَغَنِي عَنْهُ أَذَاهُ فِي أَهْلِي، وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ عَلَى أَهْلِي إِلاَّ خَيْرًا، وَلَقَدْ ذَكَرُوا رَجُلاً مَا عَلِمْتُ عَلَيْهِ إِلاَّ خَيْرًا، وَمَا يَدْخُلُ عَلَى أَهْلِي إِلاَّ مَعِي ‏"‏‏.‏ قَالَتْ فَقَامَ سَعْدُ بْنُ مُعَاذٍ أَخُو بَنِي عَبْدِ الأَشْهَلِ فَقَالَ أَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ أَعْذِرُكَ، فَإِنْ كَانَ مِنَ الأَوْسِ ضَرَبْتُ عُنُقَهُ، وَإِنْ كَانَ مِنْ إِخْوَانِنَا مِنَ الْخَزْرَجِ أَمَرْتَنَا فَفَعَلْنَا أَمْرَكَ‏.‏ قَالَتْ فَقَامَ رَجُلٌ مِنَ الْخَزْرَجِ، وَكَانَتْ أُمُّ حَسَّانَ بِنْتَ عَمِّهِ مِنْ فَخِذِهِ، وَهْوَ سَعْدُ بْنُ عُبَادَةَ، وَهْوَ سَيِّدُ الْخَزْرَجِ ـ قَالَتْ ـ وَكَانَ قَبْلَ ذَلِكَ رَجُلاً صَالِحًا، وَلَكِنِ احْتَمَلَتْهُ الْحَمِيَّةُ فَقَالَ لِسَعْدٍ كَذَبْتَ لَعَمْرُ اللَّهِ لاَ تَقْتُلُهُ، وَلاَ تَقْدِرُ عَلَى قَتْلِهِ، وَلَوْ كَانَ مِنْ رَهْطِكَ مَا أَحْبَبْتَ أَنْ يُقْتَلَ‏.‏ فَقَامَ أُسَيْدُ بْنُ حُضَيْرٍ ـ وَهْوَ ابْنُ عَمِّ سَعْدٍ ـ فَقَالَ لِسَعْدِ بْنِ عُبَادَةَ كَذَبْتَ لَعَمْرُ اللَّهِ لَنَقْتُلَنَّهُ، فَإِنَّكَ مُنَافِقٌ تُجَادِلُ عَنِ الْمُنَافِقِينَ‏.‏ قَالَتْ فَثَارَ الْحَيَّانِ الأَوْسُ وَالْخَزْرَجُ حَتَّى هَمُّوا أَنْ يَقْتَتِلُوا، وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَائِمٌ عَلَى الْمِنْبَرِ ـ قَالَتْ ـ فَلَمْ يَزَلْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُخَفِّضُهُمْ حَتَّى سَكَتُوا وَسَكَتَ ـ قَالَتْ ـ فَبَكَيْتُ يَوْمِي ذَلِكَ كُلَّهُ، لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ، وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ ـ قَالَتْ ـ وَأَصْبَحَ أَبَوَاىَ عِنْدِي، وَقَدْ بَكَيْتُ لَيْلَتَيْنِ وَيَوْمًا، لاَ يَرْقَأُ لِي دَمْعٌ، وَلاَ أَكْتَحِلُ بِنَوْمٍ، حَتَّى إِنِّي لأَظُنُّ أَنَّ الْبُكَاءَ فَالِقٌ كَبِدِي، فَبَيْنَا أَبَوَاىَ جَالِسَانِ عِنْدِي وَأَنَا أَبْكِي فَاسْتَأْذَنَتْ عَلَىَّ امْرَأَةٌ مِنَ الأَنْصَارِ، فَأَذِنْتُ لَهَا، فَجَلَسَتْ تَبْكِي مَعِي ـ قَالَتْ ـ فَبَيْنَا نَحْنُ عَلَى ذَلِكَ دَخَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلَيْنَا، فَسَلَّمَ ثُمَّ جَلَسَ ـ قَالَتْ ـ وَلَمْ يَجْلِسْ عِنْدِي مُنْذُ قِيلَ مَا قِيلَ قَبْلَهَا، وَقَدْ لَبِثَ شَهْرًا لاَ يُوحَى إِلَيْهِ فِي شَأْنِي بِشَىْءٍ ـ قَالَتْ ـ فَتَشَهَّدَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ جَلَسَ ثُمَّ قَالَ ‏"‏ أَمَّا بَعْدُ، يَا عَائِشَةُ إِنَّهُ بَلَغَنِي عَنْكِ كَذَا وَكَذَا، فَإِنْ كُنْتِ بَرِيئَةً، فَسَيُبَرِّئُكِ اللَّهُ، وَإِنْ كُنْتِ أَلْمَمْتِ بِذَنْبٍ، فَاسْتَغْفِرِي اللَّهَ وَتُوبِي إِلَيْهِ، فَإِنَّ الْعَبْدَ إِذَا اعْتَرَفَ ثُمَّ تَابَ تَابَ اللَّهُ عَلَيْهِ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ فَلَمَّا قَضَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَقَالَتَهُ قَلَصَ دَمْعِي حَتَّى مَا أُحِسُّ مِنْهُ قَطْرَةً، فَقُلْتُ لأَبِي أَجِبْ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنِّي فِيمَا قَالَ‏.‏ فَقَالَ أَبِي وَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا أَقُولُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ فَقُلْتُ لأُمِّي أَجِيبِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِيمَا قَالَ‏.‏ قَالَتْ أُمِّي وَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا أَقُولُ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ فَقُلْتُ وَأَنَا جَارِيَةٌ حَدِيثَةُ السِّنِّ لاَ أَقْرَأُ مِنَ الْقُرْآنِ كَثِيرًا إِنِّي وَاللَّهِ لَقَدْ عَلِمْتُ لَقَدْ سَمِعْتُمْ هَذَا الْحَدِيثَ حَتَّى اسْتَقَرَّ فِي أَنْفُسِكُمْ وَصَدَّقْتُمْ بِهِ، فَلَئِنْ قُلْتُ لَكُمْ إِنِّي بَرِيئَةٌ لاَ تُصَدِّقُونِي، وَلَئِنِ اعْتَرَفْتُ لَكُمْ بِأَمْرٍ، وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي مِنْهُ بَرِيئَةٌ لَتُصَدِّقُنِّي، فَوَاللَّهِ لاَ أَجِدُ لِي وَلَكُمْ مَثَلاً إِلاَّ أَبَا يُوسُفَ حِينَ قَالَ ‏{‏فَصَبْرٌ جَمِيلٌ وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَى مَا تَصِفُونَ‏}‏ ثُمَّ تَحَوَّلْتُ وَاضْطَجَعْتُ عَلَى فِرَاشِي، وَاللَّهُ يَعْلَمُ أَنِّي حِينَئِذٍ بَرِيئَةٌ، وَأَنَّ اللَّهَ مُبَرِّئِي بِبَرَاءَتِي وَلَكِنْ وَاللَّهِ مَا كُنْتُ أَظُنُّ أَنَّ اللَّهَ مُنْزِلٌ فِي شَأْنِي وَحْيًا يُتْلَى، لَشَأْنِي فِي نَفْسِي كَانَ أَحْقَرَ مِنْ أَنْ يَتَكَلَّمَ اللَّهُ فِيَّ بِأَمْرٍ، وَلَكِنْ كُنْتُ أَرْجُو أَنْ يَرَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي النَّوْمِ رُؤْيَا يُبَرِّئُنِي اللَّهُ بِهَا، فَوَاللَّهِ مَا رَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَجْلِسَهُ، وَلاَ خَرَجَ أَحَدٌ مِنْ أَهْلِ الْبَيْتِ، حَتَّى أُنْزِلَ عَلَيْهِ، فَأَخَذَهُ مَا كَانَ يَأْخُذُهُ مِنَ الْبُرَحَاءِ، حَتَّى إِنَّهُ لَيَتَحَدَّرُ مِنْهُ مِنَ الْعَرَقِ مِثْلُ الْجُمَانِ وَهْوَ فِي يَوْمٍ شَاتٍ، مِنْ ثِقَلِ الْقَوْلِ الَّذِي أُنْزِلَ عَلَيْهِ ـ قَالَتْ ـ فَسُرِّيَ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ يَضْحَكُ، فَكَانَتْ أَوَّلَ كَلِمَةٍ تَكَلَّمَ بِهَا أَنْ قَالَ ‏"‏ يَا عَائِشَةُ أَمَّا اللَّهُ فَقَدْ بَرَّأَكِ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ فَقَالَتْ لِي أُمِّي قُومِي إِلَيْهِ‏.‏ فَقُلْتُ وَاللَّهِ لاَ أَقُومُ إِلَيْهِ، فَإِنِّي لاَ أَحْمَدُ إِلاَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ ـ قَالَتْ ـ وَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى ‏{‏إِنَّ الَّذِينَ جَاءُوا بِالإِفْكِ‏}‏ الْعَشْرَ الآيَاتِ، ثُمَّ أَنْزَلَ اللَّهُ هَذَا فِي بَرَاءَتِي‏.‏ قَالَ أَبُو بَكْرٍ الصِّدِّيقُ ـ وَكَانَ يُنْفِقُ عَلَى مِسْطَحِ بْنِ أُثَاثَةَ لِقَرَابَتِهِ مِنْهُ وَفَقْرِهِ ـ وَاللَّهِ لاَ أُنْفِقُ عَلَى مِسْطَحٍ شَيْئًا أَبَدًا بَعْدَ الَّذِي قَالَ لِعَائِشَةَ مَا قَالَ‏.‏ فَأَنْزَلَ اللَّهُ ‏{‏ وَلاَ يَأْتَلِ أُولُو الْفَضْلِ مِنْكُمْ‏}‏ إِلَى قَوْلِهِ ‏{‏غَفُورٌ رَحِيمٌ‏}‏ قَالَ أَبُو بَكْرٍ الصِّدِّيقُ بَلَى وَاللَّهِ إِنِّي لأُحِبُّ أَنْ يَغْفِرَ اللَّهُ لِي فَرَجَعَ إِلَى مِسْطَحٍ النَّفَقَةَ الَّتِي كَانَ يُنْفِقُ عَلَيْهِ وَقَالَ وَاللَّهِ لَا أَنْزِعُهَا مِنْهُ أَبَدًا قَالَتْ عَائِشَةُ وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ سَأَلَ زَيْنَبَ بِنْتَ جَحْشٍ عَنْ أَمْرِي فَقَالَ لِزَيْنَبَ مَاذَا عَلِمْتِ أَوْ رَأَيْتِ فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَحْمِي سَمْعِي وَبَصَرِي وَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ إِلَّا خَيْرًا قَالَتْ عَائِشَةُ وَهِيَ الَّتِي كَانَتْ تُسَامِينِي مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَعَصَمَهَا اللَّهُ بِالْوَرَعِ قَالَتْ وَطَفِقَتْ أُخْتُهَا حَمْنَةُ تُحَارِبُ لَهَا فَهَلَكَتْ فِيمَنْ هَلَكَ قَالَ ابْنُ شِهَابٍ فَهَذَا الَّذِي بَلَغَنِي مِنْ حَدِيثِ هَؤُلَاءِ الرَّهْطِ ثُمَّ قَالَ عُرْوَةُ قَالَتْ عَائِشَةُ وَاللَّهِ إِنَّ الرَّجُلَ الَّذِي قِيلَ لَهُ مَا قِيلَ لَيَقُولُ سُبْحَانَ اللَّهِ فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ مَا كَشَفْتُ مِنْ كَنَفِ أُنْثَى قَطُّ قَالَتْ ثُمَّ قُتِلَ بَعْدَ ذَلِكَ فِي سَبِيلِ اللَّهِ

Абдулазиз ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Иброҳим ибн Саъд бизга айтди, у Солиҳдан, у Ибн Шиҳобдан: Урва ибн аз-Зубайр, Саид ибн ал-Мусайяб, Алқама ибн Ваққос ва Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утба ибн Масъуд менга Оиша розияллаҳу анҳо — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси — ҳақида, ифк (бўҳтон) аҳли унга айтган нарсаларини айтиб беришганда ривоят қилдилар. Уларнинг ҳар бири менга унинг ҳадисидан бир қисмни айтди, баъзилари бошқалардан кўра унинг ҳадисини яхшироқ ёдлаган ва аниқроқ баён қилган эди. Мен уларнинг ҳар биридан Оиша ҳақида айтган ҳадисни ёдлаб олдим. Уларнинг ҳадислари бир-бирини тасдиқлайди. Улар айтдилар: Оиша деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сафарни хоҳлаганда, аёллари орасида қуръа (чек) ташларди, қайсисининг чики чиқса, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уни ўзи билан олиб чиқарди. Оиша айтди: У ўзи қилган бир ғазотда орамизда чек ташлади, менинг чеким чиқди. Шунда мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан, ҳижоб (парда) ояти нозил бўлганидан кейин чиқдим. Мен ҳовдажимда (туяга ўрнатилган кажавада) кўтарилар ва ундан туширилар эдим. Биз йўл юрдик, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўша ғазотини тугатиб қайтаётганида, биз Мадинага яқинлашдик. Бир кечаси у жўнашга буйруқ берди. Жўнашга эълон қилинганда мен турдим ва юриб, қўшиндан ўтиб кетдим. Ҳожатимни битиргач, юкимнинг олдига келдим, кўксимни пайпасласам, Зафор жазъидан (бир хил мунчоқдан) ишланган маржоним узилиб қолибди. Мен қайтиб, маржонимни қидирдим, уни қидириш мени ушлаб қолди. Мени юклайдиганлар келиб, ҳовдажимни кўтариб, мен минадиган туямга юклаб қўйдилар, улар мени унинг ичида деб ўйлардилар. Ўша вақтда аёллар енгил эди, семирмаган ва эт билан қопланмаган эди, улар овқатдан озгина ер эдилар, шунинг учун ҳовдажни кўтариб, юклаганларида унинг енгиллигини ғалати кўрмадилар. Мен ёш жувон эдим. Улар туяни жўнатиб, юриб кетдилар. Қўшин юриб кетганидан кейин мен маржонимни топдим, уларнинг манзилларига келдим, у ерда на чақирувчи, на жавоб берувчи бор эди. Мен ўзим бўлган манзилимни мўлжаллаб, улар мени йўқотиб, олдимга қайтадилар деб ўйладим. Мен манзилимда ўтирганимда, кўзимга уйқу ғолиб бўлиб ухлаб қолдим. Сафвон ибн ал-Муъаттал ас-Суламий, кейин аз-Заквоний қўшиннинг орқасида эди. У менинг манзилим олдига тонгда етиб келди, ухлаб ётган инсоннинг қорасини кўрди, мени кўрганда таниди — у мени ҳижобдан олдин кўрган эди. Мен унинг «Инно лиллаҳи ва инно илайҳи рожиъун» деганидан, мени таниганида уйғониб кетдим ва юзимни жилбобим билан тўсиб олдим. Валлаҳи, биз биронта сўз сўзлашмадик, мен ундан «Инно лиллаҳи...»дан бошқа сўз эшитмадим. У тушиб, уловини чўктирди, унинг оёғига босиб турди, мен унга туриб миндим. У мени уловни етаклаб, қўшинга иссиқ пешин чоғида етказди, улар тушиб турган эдилар. Шунда ҳалок бўлган киши мен ҳақимда ҳалок бўлди (бўҳтонга ботди). Ифкнинг каттасини кўтарган киши Абдуллаҳ ибн Убай ибн Салул эди. Урва айтди: Менга хабар берилдики, бу унинг олдида тарқатилар ва сўзланарди, у эса уни тасдиқлаб, эшитиб, авж олдирарди. Урва яна айтди: Ифк аҳлидан Ҳассон ибн Собит, Мистаҳ ибн Усоса ва Ҳамна бинт Жаҳшдан бошқаси номланмади, бошқа одамлар ҳам бор эдики, мен уларни билмайман, фақат улар бир гуруҳ эди — Аллаҳ таоло айтганидек. Унинг каттасини эса Абдуллаҳ ибн Убай ибн Салул кўтарган дейилади. Урва айтди: Оиша унинг олдида Ҳассон сўкилишини ёқтирмасди ва айтардики: У шундай деган киши: «Отам, унинг отаси ва орим — Муҳаммаднинг ори учун сиздан тўсиқдир.» Оиша айтди: Биз Мадинага келдик, мен келганимда бир ой касал бўлдим, одамлар эса ифк аҳлининг сўзига шўнғиган эдилар, мен бундан ҳеч нарсани билмас эдим. Фақат касаллигимда мени шубҳага солгани — мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан касал бўлганимда кўрадиган меҳрибончилигини кўрмаганим эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олдимга кириб салом бергач, фақат «Бу (қиз) қалай?» дерди, кейин чиқиб кетарди. Шу мени шубҳага соларди, мен ёмонликни сезмасдим, то тузалганимдан кейин чиққунимча. Мен Умму Мистаҳ билан Маносиъ томонга чиқдим — бу бизнинг ҳожатхонамиз эди, биз фақат кечадан кечагача (кечалари) чиқардик, бу уйларимиз ёнида ҳожатхоналар тутмасимиздан олдин эди. Бизнинг аҳволимиз даштдаги қадимги арабларнинг аҳволи каби эди. Биз уйларимиз ёнида ҳожатхоналар тутишдан озор чекардик. Мен ва Умму Мистаҳ — у Абу Руҳм ибн ал-Мутталиб ибн Абдманофнинг қизи, онаси эса Сахр ибн Омирнинг қизи, Абу Бакр Сиддиқнинг холаси, унинг ўғли Мистаҳ ибн Усоса ибн Аббод ибн ал-Мутталиб эди — ишимизни битиргач уйим томон келдик. Умму Мистаҳ ўз тўнида қоқилиб деди: «Мистаҳ ҳалок бўлсин!» Мен унга дедим: «Нақадар ёмон гап айтдинг! Бадрда қатнашган кишини сўкаяпсанми?» У деди: «Эй содда, у нима деганини эшитмадингми?» Мен дедим: «У нима деди?» Шунда у менга ифк аҳлининг сўзини хабар қилди. Шунда касаллигим устига касал бўлдим. Уйимга қайтганимда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олдимга кириб салом берди, кейин деди: «Бу (қиз) қалай?» Мен унга дедим: «Менга ота-онамнинг олдига боришимга рухсат берасизми?» — мен хабарнинг ростлигини улардан аниқламоқчи эдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам менга рухсат берди. Мен онамга дедим: «Эй онажон, одамлар нима дейишяпти?» У деди: «Эй қизгинам, ўзингга енгил ол. Валлаҳи, камдан-кам гўзал аёл бўлурки, уни севадиган эр ёнида бўлса-ю, кундошлари бўлса, улар унга кўп (бўҳтон) қилмасин.» Мен дедим: «Субҳаналлаҳ! Одамлар бу ҳақда гапирибдими?» Ўша кечани йиғлаб чиқдим, тонгга қадар кўз ёшим тўхтамади, уйқу кўзимга сурма бўлмади. Кейин тонгда ҳам йиғладим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ваҳий кечикканида Али ибн Абу Толиб ва Усома ибн Зайдни чақириб, аҳлини ажратиш (талоқ) борасида улардан маслаҳат сўради. Усома эса Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга аҳлининг покллигини билгани ва кўнглида улар учун билган яхшилигини ишора қилиб деди: «Аҳлинг, биз яхшиликдан бошқасини билмаймиз.» Али эса деди: «Эй Расулуллаҳ, Аллаҳ сенга торлик қилмади, ундан бошқа аёллар кўп. Чўрини (Барирани) сўрасанг, у сенга рост гапиради.» Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Барирани чақириб деди: «Эй Барира, сен унинг шубҳага соладиган бирор нарсасини кўрдингми?» Барира унга деди: «Сени ҳақ билан юборган Зотга қасамки, мен унда асло айблайдиган нарса кўрмадим, фақат у ёш жувонки, аҳлининг хамири устида ухлаб қоларди, эчки келиб уни ер эди.» Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўша куни туриб, Абдуллаҳ ибн Убайдан узр (ёрдамчи) сўради, у минбарда туриб деди: «Эй мусулмонлар жамоаси, мен ҳақимда аҳлим борасида озор етказгани менга етиб келган бир кишидан мени ким оқлайди (ким уни жазолашга рухсат беради)? Валлаҳи, мен аҳлимда яхшиликдан бошқасини билмадим. Улар бир кишини ҳам (Сафвонни) тилга олдиларки, мен ундан ҳам яхшиликдан бошқасини билмадим. У менинг аҳлимнинг олдига фақат мен билан кирарди.» Шунда Саъд ибн Муоз — Бану Абдулашҳалнинг биродари — туриб деди: «Мен сени оқлайман, эй Расулуллаҳ. Агар у Авс қабиласидан бўлса, бўйнини узаман, агар биродарларимиз Хазраждан бўлса, бизга буюр, буйруғингни бажарамиз.» Шунда Хазраждан бир киши — Ҳассон онаси унинг амакисининг қизи эди, у Саъд ибн Убода, Хазражнинг саййиди эди — турди. У шунгача солиҳ киши эди, лекин уни ҳамият (қабилачилик ғурури) қоплаб олди, у Саъдга деди: «Ёлғон айтдинг, Аллаҳга қасамки, уни ўлдирмайсан ва ўлдиришга қодир бўлмайсан. Агар у сенинг қавмингдан бўлганида, унинг ўлдирилишини хоҳламасдинг.» Шунда Усайд ибн Ҳузайр — у Саъднинг амакиваччаси — туриб Саъд ибн Убодага деди: «Ёлғон айтдинг, Аллаҳга қасамки, биз уни албатта ўлдирамиз. Сен мунофиқсан, мунофиқлар тарафини олиб баҳслашяпсан.» Шунда Авс ва Хазраж қабилалари қўзғолиб, жанг қилишга шайланиб қолдилар, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам минбарда турарди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уларни тинчитишда давом этди, то улар жим бўлгунча, у ҳам жим турди. Мен ўша кунимни бутунлай йиғлаб ўтказдим, кўз ёшим тўхтамади, уйқу кўзимга сурма бўлмади. Эртасига ота-онам олдимда эди, мен икки кеча ва бир кун йиғлаган эдим, кўз ёшим тўхтамас, уйқу кўзимга сурма бўлмас эди, ҳатто йиғи жигаримни ёриб юборади деб ўйлардим. Ота-онам олдимда ўтирганида, мен йиғлардим, Ансордан бир аёл мендан рухсат сўраб кирди, мен унга рухсат бердим, у мен билан ўтириб йиғлади. Биз шу ҳолатда турганимизда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам олдимизга кириб салом берди, кейин ўтирди. У шу сўз айтилганидан бери олдимга ўтирмаган эди, бир ой ўтибди, менинг ишимда унга ҳеч ваҳий келмаган эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўтирганида ташаҳҳуд айтди, кейин деди: «Амма баъд. Эй Оиша, менга сен ҳақингда шундай-шундай етиб келди. Агар сен пок бўлсанг, Аллаҳ сени тез орада оқлайди. Агар бир гуноҳга йўл қўйган бўлсанг, Аллаҳдан мағфират сўра ва Унга тавба қил. Чунки банда гуноҳини эътироф этиб, кейин тавба қилса, Аллаҳ тавбасини қабул қилади.» Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сўзини тугатгач, кўз ёшим шу қадар қисилдики, ундан бир томчи ҳам сезмадим. Мен отамга дедим: «Айтган сўзига Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга мен томондан жавоб бер.» Отам деди: «Валлаҳи, мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга нима дейишни билмайман.» Мен онамга дедим: «Айтган сўзига Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга жавоб бер.» Онам деди: «Валлаҳи, мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга нима дейишни билмайман.» Шунда мен — Қуръандан кўп ўқий олмайдиган ёш жувон — дедим: «Валлаҳи, мен билдимки, сиз бу гапни эшитиб, у қалбингизда қарор топиб, унга ишониб қолдингиз. Агар мен сизларга «покман» десам, менга ишонмайсиз, агар бир ишни эътироф этсам — Аллаҳ мен ундан пок эканимни билади — менга ишонасиз. Валлаҳи, мен ўзимга ва сизларга фақат Юсуфнинг отаси (Яъқуб)ни мисол топаман, у: «Энди (менга) чиройли сабр (лозимдир). Сиз айтаётган нарсада Аллаҳдан ёрдам сўралади» деган эди.» Кейин мен ўгирилиб, тўшагимга ётдим. Аллаҳ мен ўша вақтда пок эканимни ва мени поклигим билан оқлашини билардим. Лекин валлаҳи, мен Аллаҳ мен ҳақимда тиловат қилинадиган ваҳий нозил қилади деб ўйламасдим, менинг ишим ўзимча Аллаҳ мен ҳақимда сўз билан гапиришидан ҳақирроқ эди. Лекин мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уйқусида мени Аллаҳ оқлайдиган бир туш кўришини умид қилардим. Валлаҳи, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам жойидан жилмади, уй аҳлидан ҳам ҳеч ким чиқмади, то унга ваҳий нозил бўлгунча. Унга одатдаги оғирлик ҳолати келди, ҳатто ундан совуқ кун бўлишига қарамай марвариддек тер оқди — бу унга нозил бўлган сўзнинг оғирлигидан эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан у ҳолат кўтарилганда, у кулаётган эди. Айтган биринчи сўзи: «Эй Оиша, Аллаҳга келсак, У сени оқлади» бўлди. Онам менга деди: «Унинг олдига тур.» Мен дедим: «Валлаҳи, мен унинг олдига турмайман, мен фақат азиз ва жалил Аллаҳга ҳамд айтаман.» Аллаҳ таоло «Албатта, бўҳтон келтирганлар...» ўн оятни нозил қилди. Кейин Аллаҳ буни менинг поклигим ҳақида нозил қилди. Абу Бакр Сиддиқ — у Мистаҳ ибн Усосага қариндошлиги ва камбағаллиги сабабли инфоқ қиларди — деди: «Валлаҳи, Оишага айтган сўзидан кейин мен Мистаҳга ҳеч қачон ҳеч нарса бермайман.» Шунда Аллаҳ «Сизлардан фазл ва кенглик эгалари (яхшилик қилмасликка) қасам ичмасинлар...» «...Мағфиратли, Меҳрибондир» сўзигача нозил қилди. Абу Бакр Сиддиқ деди: «Ҳа, валлаҳи, мен Аллаҳ мени мағфират қилишини хоҳлайман.» Шунда у Мистаҳга қилиб турган инфоқини қайтарди ва деди: «Валлаҳи, мен буни ундан ҳеч қачон тортиб олмайман.» Оиша айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Зайнаб бинт Жаҳшдан ҳам менинг ишим ҳақида сўраган эди. Зайнабга деди: «Сен нимани билдинг ёки кўрдинг?» У деди: «Эй Расулуллаҳ, мен қулоқ ва кўзимни асрайман (асоссиз гапдан). Валлаҳи, мен яхшиликдан бошқасини билмадим.» Оиша айтди: У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг аёллари ичида мен билан тенглашадиган аёл эди, лекин Аллаҳ уни тақвоси билан сақлади. Унинг синглиси Ҳамна эса унинг учун жанг қила бошлади ва ҳалок бўлганлар қаторида ҳалок бўлди. Ибн Шиҳоб айтди: Мана, бу гуруҳнинг ҳадисидан менга етиб келган нарса. Кейин Урва айтди: Оиша деди: Валлаҳи, ҳақида шундай гап айтилган киши (Сафвон) «Субҳаналлаҳ» дерди. Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, мен ҳеч қачон аёл кишининг пардасини очмаганман. Кейин у шундан сўнг Аллаҳ йўлида шаҳид қилинди.

حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ أَمْلَى عَلَىَّ هِشَامُ بْنُ يُوسُفَ مِنْ حِفْظِهِ أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ قَالَ لِي الْوَلِيدُ بْنُ عَبْدِ الْمَلِكِ أَبَلَغَكَ أَنَّ عَلِيًّا، كَانَ فِيمَنْ قَذَفَ عَائِشَةَ قُلْتُ لاَ‏.‏ وَلَكِنْ قَدْ أَخْبَرَنِي رَجُلاَنِ مِنْ قَوْمِكِ أَبُو سَلَمَةَ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ وَأَبُو بَكْرِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ لَهُمَا كَانَ عَلِيٌّ مُسَلِّمًا فِي شَأْنِهَا‏.‏ فَرَاجَعُوهُ فَلَمْ يَرْجِعْ وَقَالَ مُسَلِّمًا بِلَا شَكٍّ فِيهِ وَعَلَيْهِ كَانَ فِي أَصْلِ الْعَتِيقِ كَذَلِكَ

Абдуллаҳ ибн Муҳаммад менга айтди, деди: Ҳишом ибн Юсуф менга ёдидан айтиб берди, Маъмар бизга хабар берди, у Зуҳрийдан ривоят қилди: Валид ибн Абдулмалик менга деди: «Сенга Али ҳам Оишага бўҳтон қилганлар орасида бўлгани етиб келдими?» Мен: «Йўқ» дедим. «Лекин сенинг қавмингдан икки киши — Абу Салама ибн Абдурраҳмон ва Абу Бакр ибн Абдурраҳмон ибн ал-Ҳорис — менга хабар бердиларки, Оиша розияллаҳу анҳо уларга: «Али унинг ишида (таҳқир қилмай) саломат (холис) эди» деган.» Улар унга қайтариб сўрадилар, у эса қайтиб (сўзини ўзгартириб) айтмади ва шубҳасиз «мусаллиман (холис)» деди. Бу ал-Атиқ асл нусхасида ҳам шундай эди.

حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ حُصَيْنٍ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، قَالَ حَدَّثَنِي مَسْرُوقُ بْنُ الأَجْدَعِ، قَالَ حَدَّثَتْنِي أُمُّ رُومَانَ ـ وَهْىَ أُمُّ عَائِشَةَ رضى الله عنها ـ قَالَتْ بَيْنَا أَنَا قَاعِدَةٌ أَنَا وَعَائِشَةُ إِذْ وَلَجَتِ امْرَأَةٌ مِنَ الأَنْصَارِ فَقَالَتْ فَعَلَ اللَّهُ بِفُلاَنٍ وَفَعَلَ‏.‏ فَقَالَتْ أُمُّ رُومَانَ وَمَا ذَاكَ قَالَتْ ابْنِي فِيمَنْ حَدَّثَ الْحَدِيثَ‏.‏ قَالَتْ وَمَا ذَاكَ قَالَتْ كَذَا وَكَذَا‏.‏ قَالَتْ عَائِشَةُ سَمِعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ نَعَمْ‏.‏ قَالَتْ وَأَبُو بَكْرٍ قَالَتْ نَعَمْ‏.‏ فَخَرَّتْ مَغْشِيًّا عَلَيْهَا، فَمَا أَفَاقَتْ إِلاَّ وَعَلَيْهَا حُمَّى بِنَافِضٍ، فَطَرَحْتُ عَلَيْهَا ثِيَابَهَا فَغَطَّيْتُهَا‏.‏ فَجَاءَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ ‏"‏ مَا شَأْنُ هَذِهِ ‏"‏‏.‏ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَخَذَتْهَا الْحُمَّى بِنَافِضٍ‏.‏ قَالَ ‏"‏ فَلَعَلَّ فِي حَدِيثٍ تُحُدِّثَ بِهِ ‏"‏‏.‏ قَالَتْ نَعَمْ‏.‏ فَقَعَدَتْ عَائِشَةُ فَقَالَتْ وَاللَّهِ لَئِنْ حَلَفْتُ لاَ تُصَدِّقُونِي، وَلَئِنْ قُلْتُ لاَ تَعْذِرُونِي، مَثَلِي وَمَثَلُكُمْ كَيَعْقُوبَ وَبَنِيهِ، وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَى مَا تَصِفُونَ، قَالَتْ وَانْصَرَفَ وَلَمْ يَقُلْ شَيْئًا، فَأَنْزَلَ اللَّهُ عُذْرَهَا ـ قَالَتْ ـ بِحَمْدِ اللَّهِ لاَ بِحَمْدِ أَحَدٍ وَلاَ بِحَمْدِكَ‏.‏

Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Абу Авона бизга айтди, у Ҳусайндан, у Абу Воилдан: Масруқ ибн ал-Аждаъ менга айтди, деди: Умму Рувмон — у Оиша розияллаҳу анҳонинг онаси — менга айтди: Мен ва Оиша ўтирганимизда, Ансордан бир аёл кириб келди ва деди: «Аллаҳ фалончини шундай-шундай қилсин!» Умму Рувмон деди: «Нима бўлди?» У деди: «Ўғлим шу гапни гапирганлар орасида эди.» У деди: «Нима гап у?» У деди: «Шундай-шундай.» Оиша деди: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам эшитдими?» У деди: «Ҳа.» «Абу Бакр ҳам?» У деди: «Ҳа.» Шунда Оиша ҳушидан кетиб йиқилди, қалтираб иситма билан ўзига келди. Мен устига кийимларини ташлаб, уни ёпдим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам келиб деди: «Бунга нима бўлди?» Мен: «Эй Расулуллаҳ, уни қалтироқ билан иситма тутиб қолди» дедим. У деди: «Эҳтимол, бир гап гапирилгани учундир.» У деди: «Ҳа.» Оиша ўтириб деди: «Валлаҳи, агар қасам ичсам ҳам менга ишонмайсизлар, агар (узр) айтсам ҳам мени узрли кўрмайсизлар. Менинг ва сизларнинг мисолингиз Яъқуб ва ўғилларига ўхшайди: «Сиз айтаётган нарсада Аллаҳдан ёрдам сўралади.» У (Набий) қайтиб кетди, ҳеч нарса демади. Шунда Аллаҳ унинг узрини (поклигини) нозил қилди. У деди: «Аллаҳга ҳамд билан, бировнинг ҳамди билан эмас, сенинг ҳамдинг билан ҳам эмас.»

حَدَّثَنِي يَحْيَى، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ نَافِعِ بْنِ عُمَرَ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ كَانَتْ تَقْرَأُ ‏{‏إِذْ تَلِقُونَهُ بِأَلْسِنَتِكُمْ‏}‏ وَتَقُولُ الْوَلْقُ الْكَذِبُ‏.‏ قَالَ ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ وَكَانَتْ أَعْلَمَ مِنْ غَيْرِهَا بِذَلِكَ لأَنَّهُ نَزَلَ فِيهَا‏.‏

Яҳё менга айтди, Вакиъ бизга айтди, у Нофиъ ибн Умардан, у Ибн Абу Мулайкадан, у Оиша розияллаҳу анҳодан: У «из талаққавнаҳу би-алсинатикум (уни тилларингиз билан қабул қилардингиз)» деб ўқирди ва айтарди: «ал-Валқ — ёлғон.» Ибн Абу Мулайка айтди: У буни бошқалардан кўра яхшироқ биларди, чунки у (оят) у ҳақида нозил бўлган.

حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدَةُ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ ذَهَبْتُ أَسُبُّ حَسَّانَ عِنْدَ عَائِشَةَ فَقَالَتْ لاَ تَسُبَّهُ، فَإِنَّهُ كَانَ يُنَافِحُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏ وَقَالَتْ عَائِشَةُ اسْتَأْذَنَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي هِجَاءِ الْمُشْرِكِينَ قَالَ ‏ "‏ كَيْفَ بِنَسَبِي ‏"‏‏.‏ قَالَ لأَسُلَّنَّكَ مِنْهُمْ كَمَا تُسَلُّ الشَّعْرَةُ مِنَ الْعَجِينِ‏.‏ وَقَالَ مُحَمَّدٌ حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ فَرْقَدٍ، سَمِعْتُ هِشَامًا، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَبَبْتُ حَسَّانَ، وَكَانَ مِمَّنْ كَثَّرَ عَلَيْهَا‏.‏

Усмон ибн Абу Шайба бизга айтди, Абда бизга айтди, у Ҳишомдан, у отасидан: Мен Оишанинг олдида Ҳассонни сўка бошладим. У деди: «Уни сўкма, чунки у Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламни (шеъри билан) ҳимоя қиларди.» Оиша айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан мушрикларни ҳажв қилишга рухсат сўради. У деди: «Менинг насабим билан қандай бўлади (мен ҳам Қурайш насабиданман)?» У (Ҳассон) деди: «Мен сени улардан хамирдан тола суғурилгандек суғуриб оламан.» Муҳаммад айтди: Усмон ибн Фарқад бизга айтди, мен Ҳишомдан, у отасидан эшитдим: Мен Ҳассонни сўкдим, у (Оишага) кўп (бўҳтон) қилганлардан эди.

حَدَّثَنِي بِشْرُ بْنُ خَالِدٍ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِي الضُّحَى، عَنْ مَسْرُوقٍ، قَالَ دَخَلْنَا عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ وَعِنْدَهَا حَسَّانُ بْنُ ثَابِتٍ يُنْشِدُهَا شِعْرًا، يُشَبِّبُ بِأَبْيَاتٍ لَهُ وَقَالَ: حَصَانٌ رَزَانٌ مَا تُزَنُّ بِرِيبَةٍ وَتُصْبِحُ غَرْثَى مِنْ لُحُومِ الْغَوَافِلِ فَقَالَتْ لَهُ عَائِشَةُ لَكِنَّكَ لَسْتَ كَذَلِكَ‏.‏ قَالَ مَسْرُوقٌ فَقُلْتُ لَهَا لِمَ تَأْذَنِينَ لَهُ أَنْ يَدْخُلَ عَلَيْكِ‏.‏ وَقَدْ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى ‏{‏وَالَّذِي تَوَلَّى كِبْرَهُ مِنْهُمْ لَهُ عَذَابٌ عَظِيمٌ‏}‏‏.‏ فَقَالَتْ وَأَىُّ عَذَابٍ أَشَدُّ مِنَ الْعَمَى‏.‏ قَالَتْ لَهُ إِنَّهُ كَانَ يُنَافِحُ ـ أَوْ يُهَاجِي ـ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم‏.‏

Бишр ибн Холид менга айтди, Муҳаммад ибн Жаъфар бизга хабар берди, у Шуъбадан, у Сулаймондан, у Абуз-Зуҳодан, у Масруқдан: У айтди: Биз Оиша розияллаҳу анҳонинг олдига кирдик, унинг ёнида Ҳассон ибн Собит шеър ўқиб унга мадҳ айтар, байтлар билан таъриф қиларди. У деди: «Покиза, вазмин аёл, ҳеч қандай шубҳа билан айбланмайди, ғофил аёлларнинг гўштидан (ғийбатидан) оч ҳолда тонгни қаршилайди.» Оиша унга деди: «Лекин сен ундай эмассан.» Масруқ айтди: Мен унга дедим: «Нега унга олдингга киришга рухсат берасан? Ҳолбуки Аллаҳ таоло: «Уларнинг ичидан унинг каттасини кўтарган кишига улкан азоб бордир» деган.» У деди: «Кўрликдан қаттиқроқ қандай азоб бор?» У яна деди: «У Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламни (шеъри билан) ҳимоя қилар — ёки ҳажв қилиб жавоб берарди.»