حَدَّثَنَا هَارُونُ بْنُ سَعِيدٍ الأَيْلِيُّ، حَدَّثَنَا خَالِدُ بْنُ نِزَارٍ، حَدَّثَنِي الْقَاسِمُ بْنُ مَبْرُورٍ، عَنْ يُونُسَ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، - رضى الله عنها - قَالَتْ شَكَى النَّاسُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قُحُوطَ الْمَطَرِ فَأَمَرَ بِمِنْبَرٍ فَوُضِعَ لَهُ فِي الْمُصَلَّى وَوَعَدَ النَّاسَ يَوْمًا يَخْرُجُونَ فِيهِ قَالَتْ عَائِشَةُ فَخَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ بَدَا حَاجِبُ الشَّمْسِ فَقَعَدَ عَلَى الْمِنْبَرِ فَكَبَّرَ صلى الله عليه وسلم وَحَمِدَ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ ثُمَّ قَالَ " إِنَّكُمْ شَكَوْتُمْ جَدْبَ دِيَارِكُمْ وَاسْتِئْخَارَ الْمَطَرِ عَنْ إِبَّانِ زَمَانِهِ عَنْكُمْ وَقَدْ أَمَرَكُمُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ أَنْ تَدْعُوهُ وَوَعَدَكُمْ أَنْ يَسْتَجِيبَ لَكُمْ " . ثُمَّ قَالَ " { الْحَمْدُ لِلَّهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ * الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ * مَلِكِ يَوْمِ الدِّينِ } لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ يَفْعَلُ مَا يُرِيدُ اللَّهُمَّ أَنْتَ اللَّهُ لاَ إِلَهَ إِلاَّ أَنْتَ الْغَنِيُّ وَنَحْنُ الْفُقَرَاءُ أَنْزِلْ عَلَيْنَا الْغَيْثَ وَاجْعَلْ مَا أَنْزَلْتَ لَنَا قُوَّةً وَبَلاَغًا إِلَى حِينٍ " . ثُمَّ رَفَعَ يَدَيْهِ فَلَمْ يَزَلْ فِي الرَّفْعِ حَتَّى بَدَا بَيَاضُ إِبْطَيْهِ ثُمَّ حَوَّلَ عَلَى النَّاسِ ظَهْرَهُ وَقَلَّبَ أَوْ حَوَّلَ رِدَاءَهُ وَهُوَ رَافِعٌ يَدَيْهِ ثُمَّ أَقْبَلَ عَلَى النَّاسِ وَنَزَلَ فَصَلَّى رَكْعَتَيْنِ فَأَنْشَأَ اللَّهُ سَحَابَةً فَرَعَدَتْ وَبَرَقَتْ ثُمَّ أَمْطَرَتْ بِإِذْنِ اللَّهِ فَلَمْ يَأْتِ مَسْجِدَهُ حَتَّى سَالَتِ السُّيُولُ فَلَمَّا رَأَى سُرْعَتَهُمْ إِلَى الْكِنِّ ضَحِكَ صلى الله عليه وسلم حَتَّى بَدَتْ نَوَاجِذُهُ فَقَالَ " أَشْهَدُ أَنَّ اللَّهَ عَلَى كُلِّ شَىْءٍ قَدِيرٌ وَأَنِّي عَبْدُ اللَّهِ وَرَسُولُهُ " . قَالَ أَبُو دَاوُدَ وَهَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ إِسْنَادُهُ جَيِّدٌ أَهْلُ الْمَدِينَةِ يَقْرَءُونَ { مَلِكِ يَوْمِ الدِّينِ } وَإِنَّ هَذَا الْحَدِيثَ حُجَّةٌ لَهُمْ .
Бизга Ҳорун ибн Саийд ал-Айлий ривоят қилди, бизга Холид ибн Низор ривоят қилди, менга ал-Қосим ибн Мабрур ривоят қилди, у Юнусдан, у Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан, у Оишадан — розияллаҳу анҳо — ривоят қилади: У: «Одамлар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга ёмғирнинг камлигидан шикоят қилдилар, шунда у зот минбар буюрдилар, у намозгоҳга қўйилди. У зот одамларга чиқадиган бир кунни вада қилдилар» деди. Оиша: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қуёш четиги кўринганида чиқиб, минбарга ўтирдилар, такбир айтиб, Аллаҳу азза ва жаллага ҳамд айтдилар, сўнг: ‹Сизлар диёрингизнинг қурғоқчилигидан ва ёмғирнинг ўз вақтидан кечикишидан шикоят қилдингиз, ҳолбуки Аллаҳу азза ва жалла сизларга Ўзига дуо қилишни буюрган ва сизларга ижобат қилишни вада қилган› дедилар. Сўнг: ‹Оламлар Робби Аллаҳга ҳамд, У Раҳмон ва Раҳиймдир, Қиёмат куни эгасидир. Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, У хоҳлаганини қилади. Аллаҳим, Сен Аллаҳсан, Сендан ўзга илоҳ йўқ, Сен беҳожатсан, биз эса муҳтожлармиз. Бизга ёмғир туширгил ва туширганингни биз учун бир вақтгача қувват ва етарли ризқ қилгил› дедилар. Сўнг қўлларини кўтардилар ва қўлтиқларининг оқлиги кўрингунча кўтаришда давом этдилар. Сўнг одамларга орқаларини ўгирдилар ва қўлларини кўтарган ҳолда ридоларини ағдардилар ёки кўчирдилар. Сўнг одамларга юзландилар ва тушиб, икки ракаат намоз ўқидилар. Шунда Аллаҳ бир булут пайдо қилди, у гулдиради ва чақмоқ чақди, сўнг Аллаҳнинг изни билан ёмғир ёғди. У зот масжидларига етиб бормаслариданоқ сел оқиб кетди. Одамларнинг панага шошилганларини кўрганларида, у зот тишлари кўрингунча кулдилар ва: ‹Аллаҳнинг ҳар нарсага қодир эканлигига ва мен Аллаҳнинг бандаси ҳамда расули эканлигимга гувоҳлик бераман› дедилар» деди. Абу Довуд: «Бу ғариб ҳадис, исноди яхши. Мадина аҳли ‹Малики явмид-дийн› деб ўқийдилар ва бу ҳадис уларга ҳужжатдир» деди.