حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، وَنَصْرُ بْنُ عَاصِمٍ، - وَهَذَا لَفْظُهُ - قَالاَ حَدَّثَنَا الْوَلِيدُ، حَدَّثَنَا الأَوْزَاعِيُّ، - وَقَالَ نَصْرٌ : عَنِ ابْنِ أَبِي ذِئْبٍ، وَالأَوْزَاعِيِّ، - عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، - رضى الله عنها - قَالَتْ : كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُصَلِّي فِيمَا بَيْنَ أَنْ يَفْرُغَ مِنْ صَلاَةِ الْعِشَاءِ إِلَى أَنْ يَنْصَدِعَ الْفَجْرُ إِحْدَى عَشْرَةَ رَكْعَةً، يُسَلِّمُ مِنْ كُلِّ ثِنْتَيْنِ وَيُوتِرُ بِوَاحِدَةٍ، وَيَمْكُثُ فِي سُجُودِهِ قَدْرَ مَا يَقْرَأُ أَحَدُكُمْ خَمْسِينَ آيَةً قَبْلَ أَنْ يَرْفَعَ رَأْسَهُ، فَإِذَا سَكَتَ الْمُؤَذِّنُ بِالأُولَى مِنْ صَلاَةِ الْفَجْرِ قَامَ فَرَكَعَ رَكْعَتَيْنِ خَفِيفَتَيْنِ، ثُمَّ اضْطَجَعَ عَلَى شِقِّهِ الأَيْمَنِ حَتَّى يَأْتِيَهُ الْمُؤَذِّنُ .
Бизга Абдурраҳмон ибн Иброҳим ва Наср ибн Осим — бу унинг лафзи — ривоят қилиб дедилар: Бизга Валид ривоят қилди, бизга Авзоий ривоят қилди — Наср эса: «Ибн Абу Зиъб ва Авзоийдан» деди — у Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оишадан розияллаҳу анҳо ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам хуфтон намозидан фароғат топгандан тонг ёришгунига қадар ўн бир ракаат ўқир, ҳар икки ракаатда салом берар, биттаси билан витр қилар эди. Саждасида бирингиз эллик оят ўқийдиган вақт қадар бошини кўтармасдан турарди. Муаззин фажр намозининг биринчи азонини тугатганида туриб, икки енгил ракаат ўқир, сўнгра муаззин келгунига қадар ўнг ёнбошига ётар эди.