حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ الْمَرْوَزِيُّ، حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ مَسْعُودٍ، حَدَّثَنَا شِبْلٌ، عَنِ ابْنِ أَبِي نَجِيحٍ، قَالَ قَالَ عَطَاءٌ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ نَسَخَتْ هَذِهِ الآيَةُ عِدَّتَهَا عِنْدَ أَهْلِهِ فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ وَهُوَ قَوْلُ اللَّهِ تَعَالَى { غَيْرَ إِخْرَاجٍ } قَالَ عَطَاءٌ إِنْ شَاءَتِ اعْتَدَّتْ عِنْدَ أَهْلِهِ وَسَكَنَتْ فِي وَصِيَّتِهَا وَإِنْ شَاءَتْ خَرَجَتْ لِقَوْلِ اللَّهِ تَعَالَى { فَإِنْ خَرَجْنَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ فِيمَا فَعَلْنَ } قَالَ عَطَاءٌ ثُمَّ جَاءَ الْمِيرَاثُ فَنَسَخَ السُّكْنَى تَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ .
Бизга Аҳмад ибн Муҳаммад ал-Марвазий ривоят қилди, бизга Мусо ибн Масъуд ривоят қилди, бизга Шибл Ибн Абу Нажиҳдан ривоят қилди. У айтди: Ато айтди: Ибн Аббос: ‹Бу оят унинг (аёлнинг) эри оиласи ҳузурида идда ўташини бекор қилди, энди у хоҳлаган жойда идда ўтади. Бу Аллаҳ таолонинг: ‹(уйдан) чиқармасдан› деган сўзидир› деди. Ато айтди: ‹Агар хоҳласа эри оиласи ҳузурида идда ўтаб, ўз васиятида туради, агар хоҳласа чиқиб кетади, бу Аллаҳ таолонинг: ‹Агар (ўзлари) чиқиб кетсалар, улар ўзлари ҳақида қилган (жоиз) иш учун сизларга гуноҳ йўқ› деган сўзи сабабли›. Ато айтди: ‹Сўнг мерос (ояти) келди ва турар жой (ҳукмини) бекор қилди, у хоҳлаган жойда идда ўтади›.