حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنِي عَلِيُّ بْنُ حُسَيْنٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ يَزِيدَ النَّحْوِيِّ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، { وَعَلَى الَّذِينَ يُطِيقُونَهُ فِدْيَةٌ طَعَامُ مِسْكِينٍ } فَكَانَ مَنْ شَاءَ مِنْهُمْ أَنْ يَفْتَدِيَ بِطَعَامِ مِسْكِينٍ افْتَدَى وَتَمَّ لَهُ صَوْمُهُ فَقَالَ { فَمَنْ تَطَوَّعَ خَيْرًا فَهُوَ خَيْرٌ لَهُ وَأَنْ تَصُومُوا خَيْرٌ لَكُمْ } وَقَالَ { فَمَنْ شَهِدَ مِنْكُمُ الشَّهْرَ فَلْيَصُمْهُ وَمَنْ كَانَ مَرِيضًا أَوْ عَلَى سَفَرٍ فَعِدَّةٌ مِنْ أَيَّامٍ أُخَرَ } .
Бизга Аҳмад ибн Муҳаммад ривоят қилди, менга Али ибн Ҳусайн отасидан, у Язид ан-Наҳвийдан, у Икримадан, у Ибн Аббосдан ривоят қилди: ‹Унга қодир бўлганлар зиммасида фидя - бир мискиннинг таоми (бор)› (ояти ҳақида). Улардан ким бир мискиннинг таоми билан фидя беришни хоҳласа, фидя берар ва рўзаси унга (тутилган деб) тугалланар эди. Сўнг (Аллаҳ): ‹Ким ихтиёрий равишда яхшилик қилса, бу у учун яхшироқдир, рўза тутишингиз эса сиз учун яхшироқдир› деди. Яна: ‹Сизлардан ким бу ойга (Рамазонга) шоҳид бўлса (етиб келса), уни рўза тутсин. Ким касал ёки сафарда бўлса, бошқа кунлардан (тутилган) сон (қазо қилади)› деди.