حَدَّثَنَا زِيَادُ بْنُ أَيُّوبَ، حَدَّثَنَا هُشَيْمٌ، أَخْبَرَنَا زَكَرِيَّا، عَنِ الشَّعْبِيِّ، أَنَّ رَجُلاً، مِنَ الْمُسْلِمِينَ حَضَرَتْهُ الْوَفَاةُ بِدَقُوقَاءَ هَذِهِ وَلَمْ يَجِدْ أَحَدًا مِنَ الْمُسْلِمِينَ يُشْهِدُهُ عَلَى وَصِيَّتِهِ فَأَشْهَدَ رَجُلَيْنِ مِنْ أَهْلِ الْكِتَابِ فَقَدِمَا الْكُوفَةَ فَأَتَيَا أَبَا مُوسَى الأَشْعَرِيَّ فَأَخْبَرَاهُ وَقَدِمَا بِتَرِكَتِهِ وَوَصِيَّتِهِ . فَقَالَ الأَشْعَرِيُّ هَذَا أَمْرٌ لَمْ يَكُنْ بَعْدَ الَّذِي كَانَ فِي عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَأَحْلَفَهُمَا بَعْدَ الْعَصْرِ بِاللَّهِ مَا خَانَا وَلاَ كَذِبَا وَلاَ بَدَّلاَ وَلاَ كَتَمَا وَلاَ غَيَّرَا وَإِنَّهَا لَوَصِيَّةُ الرَّجُلِ وَتَرِكَتُهُ فَأَمْضَى شَهَادَتَهُمَا .
Бизга Зиёд ибн Айюб ривоят қилди, бизга Ҳушайм ривоят қилди, бизга Закарийё хабар берди, у Шаъбийдан ривоят қилдики, мусулмонлардан бир кишига шу Дақуъқода ўлим яқинлашди ва у ўз васиятига гувоҳ қиладиган бирорта мусулмонни топмади. Шунда у китоб аҳлидан икки кишини гувоҳ қилди. Улар Куфага келиб, Абу Мусо ал-Ашъарийнинг олдига келдилар ва унга хабар бердилар ҳамда унинг мероси ва васиятини олиб келдилар. Ашъарий деди: «Бу Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам замонида бўлгандан кейин содир бўлмаган ишдир.» Кейин у уларни аср намозидан сўнг Аллаҳ номи билан: улар хиёнат қилмаганларига, ёлғон сўзламаганларига, ўзгартирмаганларига, яширмаганларига ва алмаштирмаганларига, бу ростдан ҳам ўша кишининг васияти ва мероси эканлигига қасам ичирди ва уларнинг гувоҳлигини жорий қилди.