حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا الْمُعْتَمِرُ، قَالَ سَمِعْتُ الرُّكَيْنَ بْنَ الرَّبِيعِ، يُحَدِّثُ عَنِ الْقَاسِمِ بْنِ حَسَّانَ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ حَرْمَلَةَ، أَنَّ ابْنَ مَسْعُودٍ، كَانَ يَقُولُ كَانَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَكْرَهُ عَشْرَ خِلاَلٍ الصُّفْرَةَ - يَعْنِي الْخَلُوقَ - وَتَغْيِيرَ الشَّيْبِ وَجَرَّ الإِزَارِ وَالتَّخَتُّمَ بِالذَّهَبِ وَالتَّبَرُّجَ بِالزِّينَةِ لِغَيْرِ مَحِلِّهَا وَالضَّرْبَ بِالْكِعَابِ وَالرُّقَى إِلاَّ بِالْمُعَوِّذَاتِ وَعَقْدَ التَّمَائِمِ وَعَزْلَ الْمَاءِ لِغَيْرِ أَوْ غَيْرِ مَحِلِّهِ أَوْ عَنْ مَحِلِّهِ وَفَسَادَ الصَّبِيِّ غَيْرَ مُحَرِّمِهِ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ انْفَرَدَ بِإِسْنَادِ هَذَا الْحَدِيثِ أَهْلُ الْبَصْرَةِ وَاللَّهُ أَعْلَمُ .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга ал-Муътамир ривоят қилди, у деди: мен ар-Рукайн ибн ар-Рабеъни ал-Қосим ибн Ҳассондан ривоят қилаётганини эшитдим, у Абдурраҳмон ибн Ҳармаладан: ибн Масъуд айтар эди: Аллаҳнинг Набийси соллаллаҳу алайҳи васаллам ўнта хислатни ёқтирмас эдилар: сариқ — яъни халуқни —, оқ сочни ўзгартиришни, изорни (судраб) тортиб юришни, олтин узук тақишни, зийнатни ўз ўрнида эмас жойда намойиш қилишни, ошиқ (суяк)лар билан ўйнашни, муаввизот (сўраларисиз) билан эмас руқя қилишни, туморлар боғлашни, сувни (азл қилиб) ўз ўрнидан бошқа ёки ўрнидан ташқари тўкишни ва болани (ҳаромга олиб келмасдан) бузишни. Абу Довуд деди: Бу ҳадиснинг исноди билан басраликлар ёлғиз қолганлар, Аллаҳ аълам.