حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ بْنُ نَجْدَةَ، حَدَّثَنَا بَقِيَّةُ، حَدَّثَنَا صَفْوَانُ، حَدَّثَنَا أَزْهَرُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الْحَرَازِيُّ، أَنَّ قَوْمًا، مِنَ الْكَلاَعِيِّينَ سُرِقَ لَهُمْ مَتَاعٌ فَاتَّهَمُوا أُنَاسًا مِنَ الْحَاكَةِ فَأَتَوُا النُّعْمَانَ بْنَ بَشِيرٍ صَاحِبَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَحَبَسَهُمْ أَيَّامًا ثُمَّ خَلَّى سَبِيلَهُمْ فَأَتَوُا النُّعْمَانَ فَقَالُوا خَلَّيْتَ سَبِيلَهُمْ بِغَيْرِ ضَرْبٍ وَلاَ امْتِحَانٍ . فَقَالَ النُّعْمَانُ مَا شِئْتُمْ إِنْ شِئْتُمْ أَنْ أَضْرِبَهُمْ فَإِنْ خَرَجَ مَتَاعُكُمْ فَذَاكَ وَإِلاَّ أَخَذْتُ مِنْ ظُهُورِكُمْ مِثْلَ مَا أَخَذْتُ مِنْ ظُهُورِهِمْ . فَقَالُوا هَذَا حُكْمُكَ فَقَالَ هَذَا حُكْمُ اللَّهِ وَحُكْمُ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم . قَالَ أَبُو دَاوُدَ إِنَّمَا أَرْهَبَهُمْ بِهَذَا الْقَوْلِ أَىْ لاَ يَجِبُ الضَّرْبُ إِلاَّ بَعْدَ الاِعْتِرَافِ .
Бизга Абдулваҳҳоб ибн Нажда ривоят қилди, бизга Бақийя ривоят қилди, бизга Сафвон ривоят қилди, бизга Азҳар ибн Абдуллаҳ ал-Ҳаррозий ривоят қилдики, Калоий(лар)дан бир қавмнинг мол-мулки ўғирланди ва улар тўқувчилардан баъзи одамларни гумон қилдилар. Улар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг саҳобаси Нуъмон ибн Баширнинг олдига келдилар. У уларни бир неча кун ҳибсда сақлади, сўнг йўлларини қўйиб юборди. Улар Нуъмоннинг олдига келиб дедилар: Сен уларни урмасдан ва синамасдан (қийнамасдан) қўйиб юбординг? Нуъмон деди: Нима хоҳлайсизлар? Агар хоҳласангиз, мен уларни ураман, агар молларингиз чиқса, ўша (яхши); акс ҳолда мен сизларнинг елкаларингиздан уларнинг елкаларидан олганимча (зарб) оламан. Улар дедилар: Бу сенинг ҳукмингми? У деди: Бу Аллаҳнинг ҳукми ва Унинг Расули соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳукмидир. Абу Довуд деди: У фақат шу сўз билан уларни қўрқитди, яъни уриш фақат иқрордан кейин вожиб бўлади.