حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي بَكْرٍ أَنَّهُ سَمِعَ عَبَّادَ بْنَ تَمِيمٍ، يُحَدِّثُ أَبَاهُ عَنْ عَمِّهِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ زَيْدٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَرَجَ إِلَى الْمُصَلَّى فَاسْتَسْقَى، فَاسْتَقْبَلَ الْقِبْلَةَ، وَقَلَبَ رِدَاءَهُ، وَصَلَّى رَكْعَتَيْنِ. قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ كَانَ ابْنُ عُيَيْنَةَ يَقُولُ هُوَ صَاحِبُ الأَذَانِ، وَلَكِنَّهُ وَهْمٌ، لأَنَّ هَذَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ زَيْدِ بْنِ عَاصِمٍ الْمَازِنِيُّ، مَازِنُ الأَنْصَارِ.
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди: Суфён бизга айтди: Абдуллаҳ ибн Абу Бакр (айтдики) у Аббод ибн Тамимни — отасига, амакиси Абдуллаҳ ибн Зайддан ривоят қилаётганини — эшитди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам намозгоҳга (мусаллога) чиқиб ёмғир сўрадилар, қиблага юзландилар, ридоларини ағдардилар ва икки ракат ўқидилар. Абу Абдуллаҳ (Бухорий) деди: Ибн Уяйна: ‹У азон соҳибидир› дерди, аммо бу хато (ваҳм)дир, чунки бу Абдуллаҳ ибн Зайд ибн Осим Мозиний — Ансорнинг Мозин (уруғ)идан.