وَقَالَ لَنَا أَبُو نُعَيْمٍ عَنْ زُهَيْرٍ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، خَرَجَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يَزِيدَ الأَنْصَارِيُّ وَخَرَجَ مَعَهُ الْبَرَاءُ بْنُ عَازِبٍ وَزَيْدُ بْنُ أَرْقَمَ رضى الله عنهم فَاسْتَسْقَى، فَقَامَ بِهِمْ عَلَى رِجْلَيْهِ عَلَى غَيْرِ مِنْبَرٍ فَاسْتَغْفَرَ، ثُمَّ صَلَّى رَكْعَتَيْنِ يَجْهَرُ بِالْقِرَاءَةِ وَلَمْ يُؤَذِّنْ، وَلَمْ يُقِمْ. قَالَ أَبُو إِسْحَاقَ وَرَأَى عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يَزِيدَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم.
Бизга Абу Нуъайм айтди, Зуҳайрдан, у Абу Ишоқдан: Абдуллаҳ ибн Язид Ансорий чиқди, у билан Барў ибн Озиб ва Зайд ибн Арқам розияллаҳу анҳум чиқди. У ёмғир сўради (истисқо қилди), уларга минбарсиз, оёқлари устида туриб (турди), истиғфор (мағфират) сўради, сўнг икки ракат ўқиди, қироатни баланд овозда қилди, азон ҳам, иқомат ҳам айтмади. Абу Ишоқ деди: Абдуллаҳ ибн Язид Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни кўрган (саҳоба) эди.