حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا عَاصِمٌ، قَالَ قُلْتُ لأَنَسِ بْنِ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ أَكُنْتُمْ تَكْرَهُونَ السَّعْىَ بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ قَالَ نَعَمْ. لأَنَّهَا كَانَتْ مِنْ شَعَائِرِ الْجَاهِلِيَّةِ، حَتَّى أَنْزَلَ اللَّهُ {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا}.
Аҳмад ибн Муҳаммад бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Осим бизга хабар берди: У деди: Мен Анас ибн Молик розияллаҳу анҳуга: ‹Сиз Сафо билан Марва орасида саъй қилишни ёмон кўрар эдингизми?› дедим. У: ‹Ҳа, чунки у жоҳилият белгиларидан эди, ҳатто Аллаҳ: ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг белгиларидандир. Ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишда унга гуноҳ йўқ›› (оятини) нозил қилгунча› деди.