وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنْ عَاصِمٍ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ كَانَتِ الأَنْصَارُ يَكْرَهُونَ أَنْ يَطُوفُوا بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ حَتَّى نَزَلَتْ { إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا}
Ва бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Абу Муовия Осимдан, у Анасдан ривоят қилди, у деди: Ансорлар Сафо ва Марва орасида тавоф қилишни ёқтирмасдилар, токи: ‹Албатта, Сафо ва Марва Аллаҳнинг шаъоиридандир; бас, ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишида унга гуноҳ йўқ›, (ояти) нозил бўлгунча.