وَحَدَّثَنَا حَرْمَلَةُ بْنُ يَحْيَى، أَخْبَرَنَا ابْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ، أَخْبَرَتْهُ أَنَّ الأَنْصَارَ كَانُوا قَبْلَ أَنْ يُسْلِمُوا هُمْ وَغَسَّانُ يُهِلُّونَ لِمَنَاةَ فَتَحَرَّجُوا أَنْ يَطُوفُوا بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ وَكَانَ ذَلِكَ سُنَّةً فِي آبَائِهِمْ مَنْ أَحْرَمَ لِمَنَاةَ لَمْ يَطُفْ بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ وَإِنَّهُمْ سَأَلُوا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنْ ذَلِكَ حِينَ أَسْلَمُوا فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ فِي ذَلِكَ { إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا وَمَنْ تَطَوَّعَ خَيْرًا فَإِنَّ اللَّهَ شَاكِرٌ عَلِيمٌ}
Ва бизга Ҳармала ибн Яҳё ривоят қилди, бизга Ибн Ваҳб хабар берди, менга Юнус Ибн Шиҳобдан, у Урва ибн аз-Зубайрдан хабар бердики, Оиша унга хабар бердики, ансорлар — улар ва Ғассон — Исломни қабул қилишдан олдин Манот (бути) учун эҳром боғлардилар, шунинг учун Сафо ва Марва орасида тавоф қилишдан тортинардилар. Бу уларнинг ота-боболарида суннат (одат) эди: ким Манот учун эҳром боғласа, Сафо ва Марва орасида тавоф қилмасди. Улар Исломни қабул қилганларида, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан бу ҳақда сўрадилар, шунда Аллаҳ азза ва жалла бу ҳақда: ‹Албатта, Сафо ва Марва Аллаҳнинг шаъоиридандир; бас, ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишида унга гуноҳ йўқ. Ким ихтиёрий яхшилик қилса, албатта Аллаҳ (шукрни қабул қилувчи) шокир, билувчидир›, деб нозил қилди.