حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " ثَلاَثٌ مَنْ كُنَّ فِيهِ وَجَدَ حَلاَوَةَ الإِيمَانِ مَنْ كَانَ اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَحَبَّ إِلَيْهِ مِمَّا سِوَاهُمَا، وَمَنْ أَحَبَّ عَبْدًا لاَ يُحِبُّهُ إِلاَّ لِلَّهِ، وَمَنْ يَكْرَهُ أَنْ يَعُودَ فِي الْكُفْرِ بَعْدَ إِذْ أَنْقَذَهُ اللَّهُ، كَمَا يَكْرَهُ أَنْ يُلْقَى فِي النَّارِ ".
Бизга Сулаймон ибн Ҳарб ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба, Қатодадан, у Анас (розияллаҳу анҳу)дан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилди), у дедилар: «Уч (хислат) кимда бўлса, иймон ширинлигини топади: кимга Аллаҳ ва Унинг Расули (бошқа) ҳамма нарсадан суюклироқ бўлса; ким бир бандани фақат Аллаҳ учун севса; ва Аллаҳ уни (куфрдан) қутқарганидан кейин, ўтга ташланишни ёмон кўрганидек, куфрга қайтишни ёмон кўрса.»