حَدَّثَنَا عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَسْمَاءَ بِنْتِ أَبِي بَكْرٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَتْ قَدِمَتْ عَلَىَّ أُمِّي وَهْىَ مُشْرِكَةٌ، فِي عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، فَاسْتَفْتَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قُلْتُ {إِنَّ أُمِّي قَدِمَتْ} وَهْىَ رَاغِبَةٌ، أَفَأَصِلُ أُمِّي قَالَ " نَعَمْ صِلِي أُمَّكِ ".
Бизга Убайд ибн Исмоил ривоят қилди, бизга Абу Усома ривоят қилди, у Ҳишомдан, у отасидан, у Асмо бинти Абу Бакрдан (розияллаҳу анҳумо), у деди: Онам — у мушрика эди — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида менинг олдимга келди. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан фатво сўрадим, дедим: Онам келди, у (менга) рағбатли (яқинлик истовчи), онамга сила-раҳм қилайми? У: «Ҳа, онангга сила-раҳм қил», деди.