حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، قَالَ أَخْبَرَنِي الزُّهْرِيُّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، عَنِ الْمِسْوَرِ بْنِ مَخْرَمَةَ، وَمَرْوَانَ، يُصَدِّقُ كُلُّ وَاحِدٍ مِنْهُمَا حَدِيثَ صَاحِبِهِ قَالَ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم زَمَنَ الْحُدَيْبِيَةِ، حَتَّى كَانُوا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ خَالِدَ بْنَ الْوَلِيدِ بِالْغَمِيمِ فِي خَيْلٍ لِقُرَيْشٍ طَلِيعَةً فَخُذُوا ذَاتَ الْيَمِينِ ". فَوَاللَّهِ مَا شَعَرَ بِهِمْ خَالِدٌ حَتَّى إِذَا هُمْ بِقَتَرَةِ الْجَيْشِ، فَانْطَلَقَ يَرْكُضُ نَذِيرًا لِقُرَيْشٍ، وَسَارَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم حَتَّى إِذَا كَانَ بِالثَّنِيَّةِ الَّتِي يُهْبَطُ عَلَيْهِمْ مِنْهَا، بَرَكَتْ بِهِ رَاحِلَتُهُ. فَقَالَ النَّاسُ حَلْ حَلْ. فَأَلَحَّتْ، فَقَالُوا خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ، خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَا خَلأَتِ الْقَصْوَاءُ، وَمَا ذَاكَ لَهَا بِخُلُقٍ، وَلَكِنْ حَبَسَهَا حَابِسُ الْفِيلِ، ثُمَّ قَالَ وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لاَ يَسْأَلُونِي خُطَّةً يُعَظِّمُونَ فِيهَا حُرُمَاتِ اللَّهِ إِلاَّ أَعْطَيْتُهُمْ إِيَّاهَا ". ثُمَّ زَجَرَهَا فَوَثَبَتْ، قَالَ فَعَدَلَ عَنْهُمْ حَتَّى نَزَلَ بِأَقْصَى الْحُدَيْبِيَةِ، عَلَى ثَمَدٍ قَلِيلِ الْمَاءِ يَتَبَرَّضُهُ النَّاسُ تَبَرُّضًا، فَلَمْ يُلَبِّثْهُ النَّاسُ حَتَّى نَزَحُوهُ، وَشُكِيَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْعَطَشُ، فَانْتَزَعَ سَهْمًا مِنْ كِنَانَتِهِ، ثُمَّ أَمَرَهُمْ أَنْ يَجْعَلُوهُ فِيهِ، فَوَاللَّهِ مَا زَالَ يَجِيشُ لَهُمْ بِالرِّيِّ حَتَّى صَدَرُوا عَنْهُ، فَبَيْنَمَا هُمْ كَذَلِكَ، إِذْ جَاءَ بُدَيْلُ بْنُ وَرْقَاءَ الْخُزَاعِيُّ فِي نَفَرٍ مِنْ قَوْمِهِ مِنْ خُزَاعَةَ، وَكَانُوا عَيْبَةَ نُصْحِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ أَهْلِ تِهَامَةَ، فَقَالَ إِنِّي تَرَكْتُ كَعْبَ بْنَ لُؤَىٍّ وَعَامِرَ بْنَ لُؤَىٍّ نَزَلُوا أَعْدَادَ مِيَاهِ الْحُدَيْبِيَةِ، وَمَعَهُمُ الْعُوذُ الْمَطَافِيلُ، وَهُمْ مُقَاتِلُوكَ وَصَادُّوكَ عَنِ الْبَيْتِ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّا لَمْ نَجِئْ لِقِتَالِ أَحَدٍ، وَلَكِنَّا جِئْنَا مُعْتَمِرِينَ، وَإِنَّ قُرَيْشًا قَدْ نَهِكَتْهُمُ الْحَرْبُ، وَأَضَرَّتْ بِهِمْ، فَإِنْ شَاءُوا مَادَدْتُهُمْ مُدَّةً، وَيُخَلُّوا بَيْنِي وَبَيْنَ النَّاسِ، فَإِنْ أَظْهَرْ فَإِنْ شَاءُوا أَنْ يَدْخُلُوا فِيمَا دَخَلَ فِيهِ النَّاسُ فَعَلُوا، وَإِلاَّ فَقَدْ جَمُّوا، وَإِنْ هُمْ أَبَوْا فَوَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ، لأُقَاتِلَنَّهُمْ عَلَى أَمْرِي هَذَا حَتَّى تَنْفَرِدَ سَالِفَتِي، وَلَيُنْفِذَنَّ اللَّهُ أَمْرَهُ ". فَقَالَ بُدَيْلٌ سَأُبَلِّغُهُمْ مَا تَقُولُ. قَالَ فَانْطَلَقَ حَتَّى أَتَى قُرَيْشًا قَالَ إِنَّا قَدْ جِئْنَاكُمْ مِنْ هَذَا الرَّجُلِ، وَسَمِعْنَاهُ يَقُولُ قَوْلاً، فَإِنْ شِئْتُمْ أَنْ نَعْرِضَهُ عَلَيْكُمْ فَعَلْنَا، فَقَالَ سُفَهَاؤُهُمْ لاَ حَاجَةَ لَنَا أَنْ تُخْبِرَنَا عَنْهُ بِشَىْءٍ. وَقَالَ ذَوُو الرَّأْىِ مِنْهُمْ هَاتِ مَا سَمِعْتَهُ يَقُولُ. قَالَ سَمِعْتُهُ يَقُولُ كَذَا وَكَذَا، فَحَدَّثَهُمْ بِمَا قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم. فَقَامَ عُرْوَةُ بْنُ مَسْعُودٍ فَقَالَ أَىْ قَوْمِ أَلَسْتُمْ بِالْوَالِدِ قَالُوا بَلَى. قَالَ أَوَلَسْتُ بِالْوَلَدِ قَالُوا بَلَى. قَالَ فَهَلْ تَتَّهِمُونِي. قَالُوا لاَ. قَالَ أَلَسْتُمْ تَعْلَمُونَ أَنِّي اسْتَنْفَرْتُ أَهْلَ عُكَاظٍ، فَلَمَّا بَلَّحُوا عَلَىَّ جِئْتُكُمْ بِأَهْلِي وَوَلَدِي وَمَنْ أَطَاعَنِي قَالُوا بَلَى. قَالَ فَإِنَّ هَذَا قَدْ عَرَضَ لَكُمْ خُطَّةَ رُشْدٍ، اقْبَلُوهَا وَدَعُونِي آتِهِ. قَالُوا ائْتِهِ. فَأَتَاهُ فَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نَحْوًا مِنْ قَوْلِهِ لِبُدَيْلٍ، فَقَالَ عُرْوَةُ عِنْدَ ذَلِكَ أَىْ مُحَمَّدُ، أَرَأَيْتَ إِنِ اسْتَأْصَلْتَ أَمْرَ قَوْمِكَ هَلْ سَمِعْتَ بِأَحَدٍ مِنَ الْعَرَبِ اجْتَاحَ أَهْلَهُ قَبْلَكَ وَإِنْ تَكُنِ الأُخْرَى، فَإِنِّي وَاللَّهِ لأَرَى وُجُوهًا، وَإِنِّي لأَرَى أَوْشَابًا مِنَ النَّاسِ خَلِيقًا أَنْ يَفِرُّوا وَيَدَعُوكَ. فَقَالَ لَهُ أَبُو بَكْرٍ امْصُصْ بَظْرَ اللاَّتِ، أَنَحْنُ نَفِرُّ عَنْهُ وَنَدَعُهُ فَقَالَ مَنْ ذَا قَالُوا أَبُو بَكْرٍ. قَالَ أَمَا وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَوْلاَ يَدٌ كَانَتْ لَكَ عِنْدِي لَمْ أَجْزِكَ بِهَا لأَجَبْتُكَ. قَالَ وَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَكُلَّمَا تَكَلَّمَ أَخَذَ بِلِحْيَتِهِ، وَالْمُغِيرَةُ بْنُ شُعْبَةَ قَائِمٌ عَلَى رَأْسِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَمَعَهُ السَّيْفُ وَعَلَيْهِ الْمِغْفَرُ، فَكُلَّمَا أَهْوَى عُرْوَةُ بِيَدِهِ إِلَى لِحْيَةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ضَرَبَ يَدَهُ بِنَعْلِ السَّيْفِ، وَقَالَ لَهُ أَخِّرْ يَدَكَ عَنْ لِحْيَةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. فَرَفَعَ عُرْوَةُ رَأْسَهُ فَقَالَ مَنْ هَذَا قَالُوا الْمُغِيرَةُ بْنُ شُعْبَةَ. فَقَالَ أَىْ غُدَرُ، أَلَسْتُ أَسْعَى فِي غَدْرَتِكَ وَكَانَ الْمُغِيرَةُ صَحِبَ قَوْمًا فِي الْجَاهِلِيَّةِ، فَقَتَلَهُمْ، وَأَخَذَ أَمْوَالَهُمْ، ثُمَّ جَاءَ فَأَسْلَمَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَمَّا الإِسْلاَمَ فَأَقْبَلُ، وَأَمَّا الْمَالَ فَلَسْتُ مِنْهُ فِي شَىْءٍ ". ثُمَّ إِنَّ عُرْوَةَ جَعَلَ يَرْمُقُ أَصْحَابَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِعَيْنَيْهِ. قَالَ فَوَاللَّهِ مَا تَنَخَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نُخَامَةً إِلاَّ وَقَعَتْ فِي كَفِّ رَجُلٍ مِنْهُمْ فَدَلَكَ بِهَا وَجْهَهُ وَجِلْدَهُ، وَإِذَا أَمَرَهُمُ ابْتَدَرُوا أَمْرَهُ، وَإِذَا تَوَضَّأَ كَادُوا يَقْتَتِلُونَ عَلَى وَضُوئِهِ، وَإِذَا تَكَلَّمَ خَفَضُوا أَصْوَاتَهُمْ عِنْدَهُ، وَمَا يُحِدُّونَ إِلَيْهِ النَّظَرَ تَعْظِيمًا لَهُ، فَرَجَعَ عُرْوَةُ إِلَى أَصْحَابِهِ، فَقَالَ أَىْ قَوْمِ، وَاللَّهِ لَقَدْ وَفَدْتُ عَلَى الْمُلُوكِ، وَوَفَدْتُ عَلَى قَيْصَرَ وَكِسْرَى وَالنَّجَاشِيِّ وَاللَّهِ إِنْ رَأَيْتُ مَلِكًا قَطُّ، يُعَظِّمُهُ أَصْحَابُهُ مَا يُعَظِّمُ أَصْحَابُ مُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم مُحَمَّدًا، وَاللَّهِ إِنْ تَنَخَّمَ نُخَامَةً إِلاَّ وَقَعَتْ فِي كَفِّ رَجُلٍ مِنْهُمْ، فَدَلَكَ بِهَا وَجْهَهُ وَجِلْدَهُ، وَإِذَا أَمَرَهُمُ ابْتَدَرُوا أَمْرَهُ وَإِذَا تَوَضَّأَ كَادُوا يَقْتَتِلُونَ عَلَى وَضُوئِهِ، وَإِذَا تَكَلَّمَ خَفَضُوا أَصْوَاتَهُمْ عِنْدَهُ، وَمَا يُحِدُّونَ إِلَيْهِ النَّظَرَ تَعْظِيمًا لَهُ، وَإِنَّهُ قَدْ عَرَضَ عَلَيْكُمْ خُطَّةَ رُشْدٍ، فَاقْبَلُوهَا. فَقَالَ رَجُلٌ مِنْ بَنِي كِنَانَةَ دَعُونِي آتِهِ. فَقَالُوا ائْتِهِ. فَلَمَّا أَشْرَفَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابِهِ، قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " هَذَا فُلاَنٌ، وَهْوَ مِنْ قَوْمٍ يُعَظِّمُونَ الْبُدْنَ فَابْعَثُوهَا لَهُ ". فَبُعِثَتْ لَهُ وَاسْتَقْبَلَهُ النَّاسُ يُلَبُّونَ، فَلَمَّا رَأَى ذَلِكَ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ مَا يَنْبَغِي لِهَؤُلاَءِ أَنْ يُصَدُّوا عَنِ الْبَيْتِ، فَلَمَّا رَجَعَ إِلَى أَصْحَابِهِ قَالَ رَأَيْتُ الْبُدْنَ قَدْ قُلِّدَتْ وَأُشْعِرَتْ، فَمَا أَرَى أَنْ يُصَدُّوا عَنِ الْبَيْتِ. فَقَامَ رَجُلٌ مِنْهُمْ يُقَالُ لَهُ مِكْرَزُ بْنُ حَفْصٍ. فَقَالَ دَعُونِي آتِهِ. فَقَالُوا ائْتِهِ. فَلَمَّا أَشْرَفَ عَلَيْهِمْ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " هَذَا مِكْرَزٌ وَهْوَ رَجُلٌ فَاجِرٌ ". فَجَعَلَ يُكَلِّمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم، فَبَيْنَمَا هُوَ يُكَلِّمُهُ إِذْ جَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو. قَالَ مَعْمَرٌ فَأَخْبَرَنِي أَيُّوبُ عَنْ عِكْرِمَةَ، أَنَّهُ لَمَّا جَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لَقَدْ سَهُلَ لَكُمْ مِنْ أَمْرِكُمْ ". قَالَ مَعْمَرٌ قَالَ الزُّهْرِيُّ فِي حَدِيثِهِ فَجَاءَ سُهَيْلُ بْنُ عَمْرٍو فَقَالَ هَاتِ، اكْتُبْ بَيْنَنَا وَبَيْنَكُمْ كِتَابًا، فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْكَاتِبَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ ". قَالَ سُهَيْلٌ أَمَّا الرَّحْمَنُ فَوَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا هُوَ وَلَكِنِ اكْتُبْ بِاسْمِكَ اللَّهُمَّ. كَمَا كُنْتَ تَكْتُبُ. فَقَالَ الْمُسْلِمُونَ وَاللَّهِ لاَ نَكْتُبُهَا إِلاَّ بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " اكْتُبْ بِاسْمِكَ اللَّهُمَّ ". ثُمَّ قَالَ " هَذَا مَا قَاضَى عَلَيْهِ مُحَمَّدٌ رَسُولُ اللَّهِ ". فَقَالَ سُهَيْلٌ وَاللَّهِ لَوْ كُنَّا نَعْلَمُ أَنَّكَ رَسُولُ اللَّهِ مَا صَدَدْنَاكَ عَنِ الْبَيْتِ وَلاَ قَاتَلْنَاكَ، وَلَكِنِ اكْتُبْ مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " وَاللَّهِ إِنِّي لَرَسُولُ اللَّهِ وَإِنْ كَذَّبْتُمُونِي. اكْتُبْ مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ ". قَالَ الزُّهْرِيُّ وَذَلِكَ لِقَوْلِهِ " لاَ يَسْأَلُونِي خُطَّةً يُعَظِّمُونَ فِيهَا حُرُمَاتِ اللَّهِ إِلاَّ أَعْطَيْتُهُمْ إِيَّاهَا ". فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " عَلَى أَنْ تُخَلُّوا بَيْنَنَا وَبَيْنَ الْبَيْتِ فَنَطُوفَ بِهِ ". فَقَالَ سُهَيْلٌ وَاللَّهِ لاَ تَتَحَدَّثُ الْعَرَبُ أَنَّا أُخِذْنَا ضُغْطَةً وَلَكِنْ ذَلِكَ مِنَ الْعَامِ الْمُقْبِلِ فَكَتَبَ. فَقَالَ سُهَيْلٌ وَعَلَى أَنَّهُ لاَ يَأْتِيكَ مِنَّا رَجُلٌ، وَإِنْ كَانَ عَلَى دِينِكَ، إِلاَّ رَدَدْتَهُ إِلَيْنَا. قَالَ الْمُسْلِمُونَ سُبْحَانَ اللَّهِ كَيْفَ يُرَدُّ إِلَى الْمُشْرِكِينَ وَقَدْ جَاءَ مُسْلِمًا فَبَيْنَمَا هُمْ كَذَلِكَ إِذْ دَخَلَ أَبُو جَنْدَلِ بْنُ سُهَيْلِ بْنِ عَمْرٍو يَرْسُفُ فِي قُيُودِهِ، وَقَدْ خَرَجَ مِنْ أَسْفَلِ مَكَّةَ، حَتَّى رَمَى بِنَفْسِهِ بَيْنَ أَظْهُرِ الْمُسْلِمِينَ. فَقَالَ سُهَيْلٌ هَذَا يَا مُحَمَّدُ أَوَّلُ مَا أُقَاضِيكَ عَلَيْهِ أَنْ تَرُدَّهُ إِلَىَّ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّا لَمْ نَقْضِ الْكِتَابَ بَعْدُ ". قَالَ فَوَاللَّهِ إِذًا لَمْ أُصَالِحْكَ عَلَى شَىْءٍ أَبَدًا. قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " فَأَجِزْهُ لِي ". قَالَ مَا أَنَا بِمُجِيزِهِ لَكَ. قَالَ " بَلَى، فَافْعَلْ ". قَالَ مَا أَنَا بِفَاعِلٍ. قَالَ مِكْرَزٌ بَلْ قَدْ أَجَزْنَاهُ لَكَ. قَالَ أَبُو جَنْدَلٍ أَىْ مَعْشَرَ الْمُسْلِمِينَ، أُرَدُّ إِلَى الْمُشْرِكِينَ وَقَدْ جِئْتُ مُسْلِمًا أَلاَ تَرَوْنَ مَا قَدْ لَقِيتُ وَكَانَ قَدْ عُذِّبَ عَذَابًا شَدِيدًا فِي اللَّهِ. قَالَ فَقَالَ عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ فَأَتَيْتُ نَبِيَّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ أَلَسْتَ نَبِيَّ اللَّهِ حَقًّا قَالَ " بَلَى ". قُلْتُ أَلَسْنَا عَلَى الْحَقِّ وَعَدُوُّنَا عَلَى الْبَاطِلِ قَالَ " بَلَى ". قُلْتُ فَلِمَ نُعْطِي الدَّنِيَّةَ فِي دِينِنَا إِذًا قَالَ " إِنِّي رَسُولُ اللَّهِ، وَلَسْتُ أَعْصِيهِ وَهْوَ نَاصِرِي ". قُلْتُ أَوَلَيْسَ كُنْتَ تُحَدِّثُنَا أَنَّا سَنَأْتِي الْبَيْتَ فَنَطُوفُ بِهِ قَالَ " بَلَى، فَأَخْبَرْتُكَ أَنَّا نَأْتِيهِ الْعَامَ ". قَالَ قُلْتُ لاَ. قَالَ " فَإِنَّكَ آتِيهِ وَمُطَّوِّفٌ بِهِ ". قَالَ فَأَتَيْتُ أَبَا بَكْرٍ فَقُلْتُ يَا أَبَا بَكْرٍ، أَلَيْسَ هَذَا نَبِيَّ اللَّهِ حَقًّا قَالَ بَلَى. قُلْتُ أَلَسْنَا عَلَى الْحَقِّ وَعَدُوُّنَا عَلَى الْبَاطِلِ قَالَ بَلَى. قُلْتُ فَلِمَ نُعْطِي الدَّنِيَّةَ فِي دِينِنَا إِذًا قَالَ أَيُّهَا الرَّجُلُ، إِنَّهُ لَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلَيْسَ يَعْصِي رَبَّهُ وَهْوَ نَاصِرُهُ، فَاسْتَمْسِكْ بِغَرْزِهِ، فَوَاللَّهِ إِنَّهُ عَلَى الْحَقِّ. قُلْتُ أَلَيْسَ كَانَ يُحَدِّثُنَا أَنَّا سَنَأْتِي الْبَيْتَ وَنَطُوفُ بِهِ قَالَ بَلَى، أَفَأَخْبَرَكَ أَنَّكَ تَأْتِيهِ الْعَامَ قُلْتُ لاَ. قَالَ فَإِنَّكَ آتِيهِ وَمُطَّوِّفٌ بِهِ. قَالَ الزُّهْرِيِّ قَالَ عُمَرُ فَعَمِلْتُ لِذَلِكَ أَعْمَالاً. قَالَ فَلَمَّا فَرَغَ مِنْ قَضِيَّةِ الْكِتَابِ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لأَصْحَابِهِ " قُومُوا فَانْحَرُوا، ثُمَّ احْلِقُوا ". قَالَ فَوَاللَّهِ مَا قَامَ مِنْهُمْ رَجُلٌ حَتَّى قَالَ ذَلِكَ ثَلاَثَ مَرَّاتٍ، فَلَمَّا لَمْ يَقُمْ مِنْهُمْ أَحَدٌ دَخَلَ عَلَى أُمِّ سَلَمَةَ، فَذَكَرَ لَهَا مَا لَقِيَ مِنَ النَّاسِ. فَقَالَتْ أُمُّ سَلَمَةَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، أَتُحِبُّ ذَلِكَ اخْرُجْ ثُمَّ لاَ تُكَلِّمْ أَحَدًا مِنْهُمْ كَلِمَةً حَتَّى تَنْحَرَ بُدْنَكَ، وَتَدْعُوَ حَالِقَكَ فَيَحْلِقَكَ. فَخَرَجَ فَلَمْ يُكَلِّمْ أَحَدًا مِنْهُمْ، حَتَّى فَعَلَ ذَلِكَ نَحَرَ بُدْنَهُ، وَدَعَا حَالِقَهُ فَحَلَقَهُ. فَلَمَّا رَأَوْا ذَلِكَ، قَامُوا فَنَحَرُوا، وَجَعَلَ بَعْضُهُمْ يَحْلِقُ بَعْضًا، حَتَّى كَادَ بَعْضُهُمْ يَقْتُلُ بَعْضًا غَمًّا، ثُمَّ جَاءَهُ نِسْوَةٌ مُؤْمِنَاتٌ فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا إِذَا جَاءَكُمُ الْمُؤْمِنَاتُ مُهَاجِرَاتٍ فَامْتَحِنُوهُنَّ} حَتَّى بَلَغَ {بِعِصَمِ الْكَوَافِرِ} فَطَلَّقَ عُمَرُ يَوْمَئِذٍ امْرَأَتَيْنِ كَانَتَا لَهُ فِي الشِّرْكِ، فَتَزَوَّجَ إِحْدَاهُمَا مُعَاوِيَةُ بْنُ أَبِي سُفْيَانَ، وَالأُخْرَى صَفْوَانُ بْنُ أُمَيَّةَ، ثُمَّ رَجَعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْمَدِينَةِ، فَجَاءَهُ أَبُو بَصِيرٍ ـ رَجُلٌ مِنْ قُرَيْشٍ ـ وَهْوَ مُسْلِمٌ فَأَرْسَلُوا فِي طَلَبِهِ رَجُلَيْنِ، فَقَالُوا الْعَهْدَ الَّذِي جَعَلْتَ لَنَا. فَدَفَعَهُ إِلَى الرَّجُلَيْنِ، فَخَرَجَا بِهِ حَتَّى بَلَغَا ذَا الْحُلَيْفَةِ، فَنَزَلُوا يَأْكُلُونَ مِنْ تَمْرٍ لَهُمْ، فَقَالَ أَبُو بَصِيرٍ لأَحَدِ الرَّجُلَيْنِ وَاللَّهِ إِنِّي لأَرَى سَيْفَكَ هَذَا يَا فُلاَنُ جَيِّدًا. فَاسْتَلَّهُ الآخَرُ فَقَالَ أَجَلْ، وَاللَّهِ إِنَّهُ لَجَيِّدٌ، لَقَدْ جَرَّبْتُ بِهِ ثُمَّ جَرَّبْتُ. فَقَالَ أَبُو بَصِيرٍ أَرِنِي أَنْظُرْ إِلَيْهِ، فَأَمْكَنَهُ مِنْهُ، فَضَرَبَهُ حَتَّى بَرَدَ، وَفَرَّ الآخَرُ، حَتَّى أَتَى الْمَدِينَةَ، فَدَخَلَ الْمَسْجِدَ يَعْدُو. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ رَآهُ " لَقَدْ رَأَى هَذَا ذُعْرًا ". فَلَمَّا انْتَهَى إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ قُتِلَ وَاللَّهِ صَاحِبِي وَإِنِّي لَمَقْتُولٌ، فَجَاءَ أَبُو بَصِيرٍ فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، قَدْ وَاللَّهِ أَوْفَى اللَّهُ ذِمَّتَكَ، قَدْ رَدَدْتَنِي إِلَيْهِمْ ثُمَّ أَنْجَانِي اللَّهُ مِنْهُمْ. قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " وَيْلُ أُمِّهِ مِسْعَرَ حَرْبٍ، لَوْ كَانَ لَهُ أَحَدٌ ". فَلَمَّا سَمِعَ ذَلِكَ عَرَفَ أَنَّهُ سَيَرُدُّهُ إِلَيْهِمْ، فَخَرَجَ حَتَّى أَتَى سِيفَ الْبَحْرِ. قَالَ وَيَنْفَلِتُ مِنْهُمْ أَبُو جَنْدَلِ بْنُ سُهَيْلٍ، فَلَحِقَ بِأَبِي بَصِيرٍ، فَجَعَلَ لاَ يَخْرُجُ مِنْ قُرَيْشٍ رَجُلٌ قَدْ أَسْلَمَ إِلاَّ لَحِقَ بِأَبِي بَصِيرٍ، حَتَّى اجْتَمَعَتْ مِنْهُمْ عِصَابَةٌ، فَوَاللَّهِ مَا يَسْمَعُونَ بِعِيرٍ خَرَجَتْ لِقُرَيْشٍ إِلَى الشَّأْمِ إِلاَّ اعْتَرَضُوا لَهَا، فَقَتَلُوهُمْ، وَأَخَذُوا أَمْوَالَهُمْ، فَأَرْسَلَتْ قُرَيْشٌ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم تُنَاشِدُهُ بِاللَّهِ وَالرَّحِمِ لَمَّا أَرْسَلَ، فَمَنْ أَتَاهُ فَهْوَ آمِنٌ، فَأَرْسَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَيْهِمْ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {وَهُوَ الَّذِي كَفَّ أَيْدِيَهُمْ عَنْكُمْ وَأَيْدِيَكُمْ عَنْهُمْ بِبَطْنِ مَكَّةَ مِنْ بَعْدِ أَنْ أَظْفَرَكُمْ عَلَيْهِمْ} حَتَّى بَلَغَ {الْحَمِيَّةَ حَمِيَّةَ الْجَاهِلِيَّةِ} وَكَانَتْ حَمِيَّتُهُمْ أَنَّهُمْ لَمْ يُقِرُّوا أَنَّهُ نَبِيُّ اللَّهِ، وَلَمْ يُقِرُّوا بِبِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمَنِ الرَّحِيمِ، وَحَالُوا بَيْنَهُمْ وَبَيْنَ الْبَيْتِ.
Менга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ривоят қилди, бизга Абдурраззоқ ривоят қилди, бизга Маъмар хабар берди, у деди: Менга Зуҳрий хабар берди, у деди: Менга Урва ибн Зубайр хабар берди, у Мисвар ибн Махрама ва Марвондан — уларнинг ҳар бири шеригининг ҳадисини тасдиқлайди — у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Ҳудайбия замонида (йўлга) чиқди, токи улар йўлнинг баъзисига етганда, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта Холид ибн Валид Ғамимда Қурайш отлиқларида олдиндан (қоровул) (турибди), ўнг томонни тутинглар», деди. Аллаҳга қасамки, Холид уларни — токи улар қўшиннинг чангини (кўрганча) — сезмади ва у Қурайшга огоҳлантирувчи бўлиб чопиб кетди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) юриб кетди, токи уларга тушиладиган довон (Санийя)га етганда, унинг туяси чўкиб қолди. Одамлар: Ҳал, ҳал (юр)! деди. У (туя) ўжарлик қилди. Улар: Қасво (туя) иттилди (юришдан бош тортди), Қасво иттилди, дедилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Қасво иттигани йўқ, бу унинг хулқи (одати) ҳам эмас, балки уни филни тўсган Зот тўсди», деди. Сўнг: «Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, улар мендан — унда Аллаҳнинг ҳурматларини улуғлайдиган — бир тадбирни (хат-ти ҳаракатни) сўрасалар, мен уларга уни албатта бераман», деди. Сўнг уни қистади, у сакраб (турди). У деди: У улардан (Қурайш томонидан) четга бурилди, токи Ҳудайбиянинг энг четида — суви оз бир сувлиқ (сатҳ)да — тушди, одамлар уни озаб-озаб (чиқариб) олар эди. Одамлар уни узоқ қолдирмадй, токи уни қуритдилар (сувини тугатди). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ташналик шикоят қилинди. У ўз камонкапидан бир ўқ олиб, сўнг уларга уни унинг (қудуғнинг) ичига қўйишни буюрди. Аллаҳга қасамки, у (сув) уларга — токи улар ундан қониб қайтгунча — қайнаб турди. Улар шу ҳолда турганда, Будайл ибн Варқў Хузоий ўз қавми Хузоадан бир неча киши билан келди — улар Тиҳома аҳлидан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг насиҳат (сир) сақловчилари эди. У: Мен Каъб ибн Луъайй ва Омир ибн Луъаййни Ҳудайбиянинг кўп сувларида тушган ҳолда тарк этдим, улар билан сутли туялар (болали) бор, улар сен билан уришувчилар ва сени Байт(уллаҳ)дан тўсувчилардир, деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Биз ҳеч ким билан уришишга келмадик, балки умра қилгани келдик. Қурайшни уруш чарчатди ва уларга зарар етказди. Агар хоҳласалар, мен улар билан бир муддат (сулҳ) тузаман, улар мени одамлар (бошқа араблар) билан ўртамда бўш қўйсинлар. Агар мен ғолиб келса м, улар хоҳласалар, одамлар кирган (Ислом)га кирсинлар; агар хоҳламасалар, улар(душмандан) дам олган бўладилар. Агар улар бош тортсалар, жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, мен улар билан бу ишим устида — токи бўйним узилгунча — уришаман, ва Аллаҳ ўз амрини албатта нафиз қилади (жорий этади)», деди. Будайл: Мен уларга сен айтган нарсани етказаман, деди. У деди: У кетди, токи Қурайшга келиб: Биз сизга бу кишидан келдик, уни бир сўз айтаётганини эшитдик, агар хоҳласангиз, уни сизга баён қиламиз, деди. Уларнинг ақлсизлари: Бизда сен ундан бирор нарса хабар беришингга ҳожат йўқ, деди. Улардан ақл эгалари: Сен эшитган нарсани келтир, деди. У: Мен уни шундай-шундай деяётганини эшитдим, деди ва уларга Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) айтган нарсани ривоят қилди. Шунда Урва ибн Масъуд туриб: Эй қавм, мен ота (каби) эмасманми? дедилар: Албатта, дедилар. У: Мен фарзанд (каби) эмасманми? деди. Улар: Албатта, дедилар. У: Сизлар мени айблайсизми? деди. Улар: Йўқ, дедилар. У: Сизлар билмайсизми, мен Укоз аҳлини (ёрдамга) чақирдим, улар менга кўнмаганда, мен сизга ўз аҳлим, фарзандим ва менга итоат қилганлар билан келдим? деди. Улар: Албатта, дедилар. У: Бу (киши) сизга ҳидоят (тўғри йўл) тадбирини таклиф қилди, уни қабул қилинглар ва мени қўйинглар, унинг олдига бораман, деди. Улар: Унинг олдига бор, деди. У унинг олдига келиб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан гаплаша бошлади. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Будайлга айтганига ўхшаш (сўз) айтди. Шунда Урва: Эй Муҳаммад, айтгинчи, агар сен қавмингнин ишини тугатса м (йўқ қилса м) — сен ўзингдан олдин араблардан бирортаси ўз аҳлини ҳалок қилганини эшитганмисан? Агар бошқаси (яъни мағлубият) бўлса, Аллаҳга қасамки, мен юзлар(турли одамлар)ни кўраяпман, мен одамлардан қочишга ва сени тарк этишга лойиқ (турли-туман) оломон кўраяпман, деди. Абу Бакр унга: Лотнинг (бутининг) базрини эмгин (сўкинч)! Биз ундан қочамизми ва уни тарк этамизми? деди. У: Бу ким? деди. Улар: Абу Бакр, дедилар. У: Билиб қўй, жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, агар сенда менга бўлган бир (яхшилик) қўли бўлмаганида — мен уни қайтармаган — мен сенга жавоб берар эдим, деди. У деди: У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан гаплаша бошлади, ҳар гаплашганида унинг соқолини ушлар эди. Муғира ибн Шуъба эса Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг боши устида турган, у билан қилич, бошида дубулға (миғфар) бор эди. Урва қўли билан Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг соқолига узанган ҳар пайт, у (Муғира) унинг қўлига қилич қинининг таги билан уриб: Қўлингни Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг соқолидан нари ол, дер эди. Урва бошини кўтариб: Бу ким? деди. Улар: Муғира ибн Шуъба, дедилар. У: Эй ғаддор, мен сенинг ғадрингни (оқибатини) бартараф қилишда ҳаракат қилмаяпманми? деди — Муғира жоҳилиятда бир қавмга ҳамроҳ бўлиб, уларни ўлдириб, молларини олган, сўнг келиб Исломга кирган эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Исломга келсак, мен уни қабул қиламан; молга келсак, мен ундан ҳеч нарсада(алоқадор) эмасман», деган эди. Сўнг Урва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларини кўзлари билан кузата бошлади. У деди: Аллаҳга қасамки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир балғам (сўлак) ташласа, у албатта улардан бир кишининг кафтига тушар, у уни ўз юзига ва терисига суртар эди. Агар уларга буюрса, улар унинг буйруғига шошилар эди. Агар таҳорат олса, улар унинг таҳорат (суви) учун бир-бири билан уришишга яқин бўлар эди. Агар гапирса, улар унинг олдида овозларини пасайтирар эди, уни улуғлаб унга тикилиб қарамас эдилар. Урва ўз шериклари олдига қайтиб: Эй қавм, Аллаҳга қасамки, мен подшоҳлар ҳузурига вакил бўлиб бордим, Қайсар, Кисро ва Нажоший ҳузурига бордим. Аллаҳга қасамки, мен бирорта подшоҳни — шериклари уни Муҳаммад (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг шериклари Муҳаммадни улуғлаган(каби) улуғлаётганини — ҳеч кўрмадим. Аллаҳга қасамки, у бир балғам ташласа, у албатта улардан бир кишининг кафтига тушар, у уни ўз юзига ва терисига суртар; агар уларга буюрса, улар унинг буйруғига шошилар; агар таҳорат олса, улар унинг таҳорати учун уришишга яқин бўлар; агар гапирса, улар олдида овозларини пасайтирар, уни улуғлаб унга тикилиб қарамас эдилар. У сизга ҳидоят тадбирини таклиф қилди, уни қабул қилинглар, деди. Бану Кинонадан бир киши: Мени қўйинглар, унинг олдига бораман, деди. Улар: Унинг олдига бор, деди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ва саҳобаларига яқинлашганда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бу фалончи, у қурбонлик (туя)ларини улуғлайдиган бир қавмдан, уларни унга юборинглар», деди. Улар унга юборилди, одамлар уни талбия айтиб қаршилади. У буни кўрганда: Субҳаналлаҳ, буларнинг Байт(уллаҳ)дан тўсилиши ярашмайди, деди. У шериклари олдига қайтганда: Мен қурбонлик туяларни — тақилган (қилода) ва белгиланган (ишъор қилинган) ҳолда кўрдим, уларнинг Байт(уллаҳ)дан тўсилишини маъқул кўрмайман, деди. Улардан Микраз ибн Ҳафс деган бир киши туриб: Мени қўйинглар, унинг олдига бораман, деди. Улар: Унинг олдига бор, деди. У уларга яқинлашганда, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бу Микраз, у фожир (ёмон) киши», деди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан гаплаша бошлади. У у билан гаплашаётган пайт, Суҳайл ибн Амр келди. Маъмар деди: Менга Айюб, Икримадан хабар берди: Суҳайл ибн Амр келганда, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ишингиз сизга осонлашди (саҳула)», деди. Маъмар деди: Зуҳрий ўз ҳадисида айтди: Суҳайл ибн Амр келиб: Келтир, биз билан сизнинг орамизда бир битик ёз, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) котибни чақириб: «Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим», деди. Суҳайл: Роҳманга келсак, Аллаҳга қасамки, мен у нима эканини билмайман, балки ўзинг ёзар эдинг(каби): «Бисмика аллаҳумма« деб ёз, деди. Мусулмонлар: Аллаҳга қасамки, биз уни фақат «Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим« деб ёзамиз, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ««Бисмика аллаҳумма« деб ёз», деди. Сўнг: «Бу — Муҳаммад Расулуллаҳ келишган нарса», деди. Суҳайл: Аллаҳга қасамки, агар биз сени Расулуллаҳ эканингни билганимизда, сени Байт(уллаҳ)дан тўсмас ва сен билан уришмас эдик, балки «Муҳаммад ибн Абдуллаҳ« деб ёз, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Аллаҳга қасамки, мен албатта Расулуллаҳ-ман, гарчи сизлар мени ёлғонга чиқарсанглар ҳам. «Муҳаммад ибн Абдуллаҳ« деб ёз», деди. Зуҳрий деди: Бу — унинг: «Улар мендан, унда Аллаҳнинг ҳурматларини улуғлайдиган бир тадбирни сўрасалар, мен уларга уни бераман« дегани сабабли эди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Бизни Байт(уллаҳ) билан ўртамизда бўш қўйишингиз, биз уни тавоф қилишимиз (шарти) устида», деди. Суҳайл: Аллаҳга қасамки, араблар биз зўрлик (сиқиш) билан олиндик (деб) гапирмаслиги керак, балки бу кейинги йили (бўлсин), деди. У (котиб) ёзди. Суҳайл: Ва биздан бирор киши сенга келса — гарчи сенинг динингда бўлса ҳам — уни бизга қайтаришинг (шарти) устида (ёз), деди. Мусулмонлар: Субҳаналлаҳ, у мусулмон бўлиб келган-ку, қандай қилиб мушрикларга қайтарилади? дедилар. Улар шу ҳолда турганда, Абу Жандал ибн Суҳайл ибн Амр кишанларида оқсоқланиб кирди — у Макканинг қуйи томонидан чиқиб, ўзини мусулмонлар орасига ташлади. Суҳайл: Бу, эй Муҳаммад, сен билан келишган биринчи нарсам — уни менга қайтаришинг, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Биз ҳали битикни тугатмадик», деди. У: Аллаҳга қасамки, унда мен сен билан бирор нарсада асло сулҳ тузмайман, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Уни мен учун (истисно қилиб) рухсат бер», деди. У: Мен уни сен учун рухсат берувчи эмасман, деди. У: «Албатта, қил», деди. У: Мен қилувчи эмасман, деди. Микраз: Балки биз уни сен учун рухсат бердик, деди. Абу Жандал: Эй мусулмонлар жамоаси, мен мусулмон бўлиб келган ҳолда мушрикларга қайтариламанми? Мен нимага дуч келганимни кўрмаяпсизми? деди — у Аллаҳ (йўли) учун қаттиқ азобланган эди. У деди: Умар ибн Хаттоб деди: Мен Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га келиб: Сен Аллаҳнинг ҳақ Набийси эмасмисан? дедим. У: «Албатта», деди. Мен: Биз ҳақ устида, душманимиз ботил устида эмасмиз? дедим. У: «Албатта», деди. Мен: Унда нега ўз динимизда пастликни (хорликни) берамиз? дедим. У: «Мен Расулуллаҳ-ман, мен Унга осий (бўйсунмас) эмасман, У менинг ёрдамчим», деди. Мен: Сен бизга биз Байт(уллаҳ)га келиб, уни тавоф қиламиз деб айтмаганмидинг? дедим. У: «Албатта, лекин мен сенга биз унга шу йили келамиз деб айтдимми?» деди. Мен: Йўқ, дедим. У: «Сен унга (албатта) келасан ва уни тавоф қиласан», деди. У деди: Мен Абу Бакр олдига келиб: Эй Абу Бакр, бу Аллаҳнинг ҳақ Набийси эмасми? дедим. У: Албатта, деди. Мен: Биз ҳақ устида, душманимиз ботил устида эмасмиз? дедим. У: Албатта, деди. Мен: Унда нега ўз динимизда пастликни берамиз? дедим. У: Эй киши, у албатта Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дир, у Роббига осий эмас, У унинг ёрдамчисидир, унинг узангисига маҳкам ёпиш, Аллаҳга қасамки, у ҳақ устида, деди. Мен: У бизга биз Байт(уллаҳ)га келиб, уни тавоф қиламиз деб айтмас эдими? дедим. У: Албатта, лекин у сенга шу йили келасан деб айтдими? деди. Мен: Йўқ, дедим. У: Сен унга (албатта) келасан ва уни тавоф қиласан, деди. Зуҳрий деди: Умар деди: Мен бунинг учун (каффорат сифатида) кўп амаллар қилдим. У деди: У битик ишидан бўшанда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) саҳобаларига: «Туринглар, (қурбонлик) сўйинглар, сўнг соч олдиринглар (қирдиринглар)», деди. У деди: Аллаҳга қасамки, улардан бирорта киши турмади, токи у буни уч марта айтди. Улардан ҳеч ким турмаганда, у Умм Саламанинг ҳузурига кириб, унга одамлардан дуч келган нарсани зикр қилди. Умм Салама: Эй Аллаҳнинг Набийси, буни хоҳлайсанми? Чиқ, сўнг улардан бирорта киши билан бирор сўз гаплашма, токи ўз туянгни сўйиб, соч олдирувчингни чақириб, у сени қирдирсин, деди. У чиқди, улардан бирорта киши билан гаплашмади, токи буни қилди: ўз туясини сўйди, соч олдирувчисини чақириб, у уни қирди. Улар буни кўрганда, турдилар, сўйдилар ва бир-бирларини қира бошлади, ҳатто баъзиси баъзисини ғамдан (хафаликдан) ўлдиришга яқин бўлди. Сўнг унга мўмина аёллар келди. Шунда Аллаҳ таоло: «Эй иймон келтирганлар, мўмина аёллар сизга ҳижрат қилиб келсалар, уларни имтиҳон қилинглар» — «кофира аёлларнинг никоҳи(исматлари) билан« (сўзига) етгунча (нозил қилди). Ўша куни Умар ширкда ўзига (никоҳда) бўлган икки хотинини талоқ қилди. Улардан бирини Муовия ибн Абу Суфён, бошқасини Сафвон ибн Умайя турмушга олди. Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Мадинага қайтди. Унга Абу Басир — Қурайшдан бир киши, у мусулмон — келди. Улар уни излаб икки киши юборди ва: Бизга берган аҳдинг(ни бажа), дедилар. У уни икки кишига топширди. Улар уни олиб чиқди, токи Зулҳулайфага етганда, ўз хурмоларидан еб тушди. Абу Басир икки кишидан бирига: Аллаҳга қасамки, мен сенинг бу қиличингни — эй фалончи — яхши (деб) кўраяпман, деди. Бошқаси уни қинидан суғуриб: Ҳа, Аллаҳга қасамки, у яхши, мен у билан синаб кўрдим, сўнг синаб кўрдим, деди. Абу Басир: Менга кўрсат, қарай, деди. У уни унга берди (имкон берди). У уни урди, токи у совуб (ўлиб) қолди. Бошқаси қочди, токи Мадинага етиб, масжидга югуриб кирди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уни кўрганда: «Бу (киши) бир қўрқинч кўрди», деди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га етганда: Аллаҳга қасамки, шеригим ўлдирилди, мен ҳам ўлдириламан, деди. Абу Басир келиб: Эй Аллаҳнинг Набийси, Аллаҳга қасамки, Аллаҳ сенинг зиммангни (аҳдингни) бажо келтирди, сен мени уларга қайтардинг, сўнг Аллаҳ мени улардан нажот берди, деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Онасига вой, у — уруш қўзғатувчи, агар унга бирорта(ёрдамчи) бўлганида», деди. У буни эшитганда, у (Набий) уни уларга қайтаришини билди. У чиқди, токи денгиз соҳилига келди. У деди: Абу Жандал ибн Суҳайл ҳам улардан қутулиб, Абу Басирга қўшилди. Қурайшдан мусулмон бўлган ҳар бир киши чиқса, Абу Басирга қўшила бошлади, токи улардан бир гуруҳ тўпланди. Аллаҳга қасамки, улар Қурайшнинг Шомга чиқган бир карвонини эшитсалар, унга қарши чиқиб, уларни ўлдириб, молларини олар эдилар. Қурайш Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га — Аллаҳ ва қариндошлик (ҳақи) билан илтижо қилиб — (ким) юборса (Абу Басир гуруҳини Мадинага қабул қилишини сўраб): Ким унга келса, у омон (бўлсин), деб (одам) юборди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) уларга (Абу Басир гуруҳига) одам юборди. Шунда Аллаҳ таоло: «У сизни улар устидан ғолиб қилгандан кейин, Макка ботнида (ичида) уларнинг қўлларини сиздан, сизнинг қўлларингизни улардан тўсган Зотдир» — «жоҳилият ҳамияти бўлган ҳамият (кибр)« (сўзига) етгунча (нозил қилди). Уларнинг ҳамияти — улар уни Аллаҳнинг Набийси эканини тан олмадилар ва «Бисмиллаҳир-роҳманир-роҳим«ни тан олмадилар ва улар билан Байт(уллаҳ) орасини тўсдилар (эди).