حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، قَالَ قَالَ عَبْدُ اللَّهِ ـ رضى الله عنه ـ لَقَدْ أَتَانِي الْيَوْمَ رَجُلٌ فَسَأَلَنِي عَنْ أَمْرٍ مَا دَرَيْتُ مَا أَرُدُّ عَلَيْهِ، فَقَالَ أَرَأَيْتَ رَجُلاً مُؤْدِيًا نَشِيطًا، يَخْرُجُ مَعَ أُمَرَائِنَا فِي الْمَغَازِي، فَيَعْزِمُ عَلَيْنَا فِي أَشْيَاءَ لاَ نُحْصِيهَا. فَقُلْتُ لَهُ وَاللَّهِ مَا أَدْرِي مَا أَقُولُ لَكَ إِلاَّ أَنَّا كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَعَسَى أَنْ لاَ يَعْزِمَ عَلَيْنَا فِي أَمْرٍ إِلاَّ مَرَّةً حَتَّى نَفْعَلَهُ، وَإِنَّ أَحَدَكُمْ لَنْ يَزَالَ بِخَيْرٍ مَا اتَّقَى اللَّهَ، وَإِذَا شَكَّ فِي نَفْسِهِ شَىْءٌ سَأَلَ رَجُلاً فَشَفَاهُ مِنْهُ، وَأَوْشَكَ أَنْ لاَ تَجِدُوهُ، وَالَّذِي لاَ إِلَهَ إِلاَّ هُوَ مَا أَذْكُرُ مَا غَبَرَ مِنَ الدُّنْيَا إِلاَّ كَالثَّغْبِ شُرِبَ صَفْوُهُ وَبَقِيَ كَدَرُهُ.
Усмон ибн Абу Шайба бизга айтди, Жарир бизга айтди, Мансурдан, Абу Воилдан, у деди: Абдуллаҳ розияллаҳу анҳу деди: Бугун менинг олдимга бир киши келди ва мендан бир нарса ҳақида сўрадики, унга нима жавоб беришни билмадим. У: «Айтингчи, куч-қувватли, чаққон бир киши амирларимиз билан ғазотларга чиқса, улар эса бизга санаб бўлмайдиган нарсаларда (қаттиқ) буюриб қатъий талаб қилса (нима қиламиз)?», деди. Мен унга: «Аллаҳга қасамки, сенга нима дейишни билмайман, фақат шуни (биламанки) — биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга эдик, у бизга бирор ишда фақат бир марта қатъий буюрар эди, биз уни бажаргунча. Албатта, сизлардан бирингиз Аллаҳга тақво қилгани сари яхшиликда бўлиб қолаверади; агар нафсида бирор нарсада шак (шубҳа) бўлса, бир кишидан сўрайди, у уни шу (шубҳадан) шифолайди (тинчитади). Тез орада уни (сўрайдиган олимни) тополмай қоласизлар. Ундан ўзга илоҳ бўлмаган Зотга қасамки, мен дунёдан ўтиб кетган (кунларни) фақат — тиниқ (суви) ичилиб, лойқаси қолган кўлмакдек (деб) эслайман», дедим.