حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا آدَمُ بْنُ أَبِي إِيَاسٍ، حَدَّثَنَا شَيْبَانُ أَبُو مُعَاوِيَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ عُمَيْرٍ، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي سَاعَةٍ لاَ يَخْرُجُ فِيهَا وَلاَ يَلْقَاهُ فِيهَا أَحَدٌ فَأَتَاهُ أَبُو بَكْرٍ فَقَالَ " مَا جَاءَ بِكَ يَا أَبَا بَكْرٍ " . فَقَالَ خَرَجْتُ أَلْقَى رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَنْظُرُ فِي وَجْهِهِ وَالتَّسْلِيمَ عَلَيْهِ . فَلَمْ يَلْبَثْ أَنْ جَاءَ عُمَرُ فَقَالَ " مَا جَاءَ بِكَ يَا عُمَرُ " . قَالَ الْجُوعُ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " وَأَنَا قَدْ وَجَدْتُ بَعْضَ ذَلِكَ " . فَانْطَلَقُوا إِلَى مَنْزِلِ أَبِي الْهَيْثَمِ بْنِ التَّيِّهَانِ الأَنْصَارِيِّ وَكَانَ رَجُلاً كَثِيرَ النَّخْلِ وَالشَّاءِ وَلَمْ يَكُنْ لَهُ خَدَمٌ فَلَمْ يَجِدُوهُ فَقَالُوا لاِمْرَأَتِهِ أَيْنَ صَاحِبُكِ فَقَالَتِ انْطَلَقَ يَسْتَعْذِبُ لَنَا الْمَاءَ . فَلَمْ يَلْبَثُوا أَنْ جَاءَ أَبُو الْهَيْثَمِ بِقِرْبَةٍ يَزْعَبُهَا فَوَضَعَهَا ثُمَّ جَاءَ يَلْتَزِمُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَيُفَدِّيهِ بِأَبِيهِ وَأُمِّهِ ثُمَّ انْطَلَقَ بِهِمْ إِلَى حَدِيقَتِهِ فَبَسَطَ لَهُمْ بِسَاطًا ثُمَّ انْطَلَقَ إِلَى نَخْلَةٍ فَجَاءَ بِقِنْوٍ فَوَضَعَهُ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَفَلاَ تَنَقَّيْتَ لَنَا مِنْ رُطَبِهِ " . فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي أَرَدْتُ أَنْ تَخْتَارُوا أَوْ قَالَ تَخَيَّرُوا مِنْ رُطَبِهِ وَبُسْرِهِ . فَأَكَلُوا وَشَرِبُوا مِنْ ذَلِكَ الْمَاءِ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " هَذَا وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ مِنَ النَّعِيمِ الَّذِي تُسْأَلُونَ عَنْهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ظِلٌّ بَارِدٌ وَرُطَبٌ طَيِّبٌ وَمَاءٌ بَارِدٌ " . فَانْطَلَقَ أَبُو الْهَيْثَمِ لِيَصْنَعَ لَهُمْ طَعَامًا فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لاَ تَذْبَحَنَّ ذَاتَ دَرٍّ " . قَالَ فَذَبَحَ لَهُمْ عَنَاقًا أَوْ جَدْيًا فَأَتَاهُمْ بِهَا فَأَكَلُوا فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " هَلْ لَكَ خَادِمٌ " . قَالَ لاَ . قَالَ " فَإِذَا أَتَانَا سَبْىٌ فَائْتِنَا " . فَأُتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِرَأْسَيْنِ لَيْسَ مَعَهُمَا ثَالِثٌ فَأَتَاهُ أَبُو الْهَيْثَمِ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " اخْتَرْ مِنْهُمَا " . فَقَالَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ اخْتَرْ لِي . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ الْمُسْتَشَارَ مُؤْتَمَنٌ خُذْ هَذَا فَإِنِّي رَأَيْتُهُ يُصَلِّي وَاسْتَوْصِ بِهِ مَعْرُوفًا " . فَانْطَلَقَ أَبُو الْهَيْثَمِ إِلَى امْرَأَتِهِ فَأَخْبَرَهَا بِقَوْلِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتِ امْرَأَتُهُ مَا أَنْتَ بِبَالِغٍ مَا قَالَ فِيهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلاَّ أَنْ تَعْتِقَهُ قَالَ فَهُوَ عَتِيقٌ . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ لَمْ يَبْعَثْ نَبِيًّا وَلاَ خَلِيفَةً إِلاَّ وَلَهُ بِطَانَتَانِ بِطَانَةٌ تَأْمُرُهُ بِالْمَعْرُوفِ وَتَنْهَاهُ عَنِ الْمُنْكَرِ وَبِطَانَةٌ لاَ تَأْلُوهُ خَبَالاً وَمَنْ يُوقَ بِطَانَةَ السُّوءِ فَقَدْ وُقِيَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ .
Бизга Муҳаммад ибн Исмоил ривоят қилди, бизга Одам ибн Абу Иёс ривоят қилди, бизга Шайбон Абу Муовия ривоят қилди, бизга Абдулмалик ибн Умайр ривоят қилди, у Абу Салама ибн Абдурраҳмондан, у Абу Ҳурайра (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) одатда чиқмайдиган ва ҳеч ким у зот билан учрашмайдиган бир пайтда (ташқарига) чиқдилар. Бас, Абу Бакр у зотнинг олдига келди. У: «Сени нима келтирди, эй Абу Бакр?» дедилар. У: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан учрашиш, юзларига қараш ва салом бериш учун чиқдим,» деди. Кўп ўтмай Умар келди. У: «Сени нима келтирди, эй Умар?» дедилар. У: «Очлик, эй Расулуллаҳ,» деди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Мен ҳам бунинг бир қисмини ҳис қилдим,» дедилар. Сўнг улар Абул-Ҳайсам ибн ат-Таййиҳон ал-Ансорийнинг уйига бордилар — у хурмою қўйлари кўп, бироқ хизматкори йўқ киши эди — аммо уни топмадилар. Унинг хотинига: «Эгинг қаерда?» дедилар. У: «Бизга ширин сув келтиргани кетди,» деди. Кўп ўтмай Абул-Ҳайсам (сувни) зўрға кўтариб бир мешда келиб уни қўйди, сўнг келиб Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни қучоқлаб, ота-онасини у зотга фидо қилди. Сўнг уларни боғига олиб борди, уларга тўшак ёзди, кейин бир хурмо дарахти олдига бориб, бир шингил (хурмо) келтириб қўйди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Нега бизга унинг пишганларидан танлаб келтирмадинг?» дедилар. У: «Эй Расулуллаҳ, мен сизлар унинг пишганларидан ҳам, хом-ярим пишганларидан ҳам танлаб олишингизни истадим,» деди. Бас, улар едилар ва ўша сувдан ичдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Нафсим қўлида бўлган Зот билан қасамки, мана шу — Қиёмат кунида сизлар сўраладиган неъматлардан: салқин соя, мазали пишган хурмо ва салқин сув,» дедилар. Абул-Ҳайсам уларга таом тайёрлаш учун кетди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Сутли (соғиладиган)ни сўйиб юборма,» дедилар. У улар учун бир улоқ ёки эчки боласини сўйиб, уни уларга келтирди, бас, едилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Сенинг хизматкоринг борми?» дедилар. У: «Йўқ,» деди. У зот: «Бизга асирлар келганда, бизнинг олдимизга кел,» дедилар. Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га учинчиси йўқ икки бош (асир) келтирилди. Абул-Ҳайсам у зотнинг олдига келди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Улардан бирини танла,» дедилар. У: «Эй Аллаҳнинг Набийси, мен учун сиз танланг,» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта, маслаҳат сўралган киши (омонатга) ишонилгандир. Мана шуни ол, чунки мен уни намоз ўқиётганини кўрдим, унга яхшилик қилишни васият қиламан,» дедилар. Абул-Ҳайсам хотинининг олдига бориб, унга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг сўзларини хабар қилди. Унинг хотини: «Сен уни озод қилмагунингча Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) у ҳақида айтган (яхшилик даражаси)га ета олмайсан,» деди. У: «Бас, у озоддир,» деди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта, Аллаҳ ҳеч бир набийни ёки халифани юбормадики, магар унинг иккита ички (яқин)и бўлур: бир ички (яқини) уни яхшиликка буюриб, ёмонликдан қайтаради, яна бир ички (яқини) эса унга бузғунчилик қилишдан тинмайди. Ким ёмон ички (яқин)дан сақланса, бас, (зарардан) сақланган бўлади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир.