حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ حَفْصٍ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبِي قَالَ، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، قَالَ سَمِعْتُ شَقِيقَ بْنَ سَلَمَةَ، قَالَ كُنْتُ عِنْدَ عَبْدِ اللَّهِ وَأَبِي مُوسَى فَقَالَ لَهُ أَبُو مُوسَى أَرَأَيْتَ يَا أَبَا عَبْدِ الرَّحْمَنِ إِذَا أَجْنَبَ فَلَمْ يَجِدْ، مَاءً كَيْفَ يَصْنَعُ فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ لاَ يُصَلِّي حَتَّى يَجِدَ الْمَاءَ. فَقَالَ أَبُو مُوسَى فَكَيْفَ تَصْنَعُ بِقَوْلِ عَمَّارٍ حِينَ قَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " كَانَ يَكْفِيكَ " قَالَ أَلَمْ تَرَ عُمَرَ لَمْ يَقْنَعْ بِذَلِكَ. فَقَالَ أَبُو مُوسَى فَدَعْنَا مِنْ قَوْلِ عَمَّارٍ، كَيْفَ تَصْنَعُ بِهَذِهِ الآيَةِ فَمَا دَرَى عَبْدُ اللَّهِ مَا يَقُولُ فَقَالَ إِنَّا لَوْ رَخَّصْنَا لَهُمْ فِي هَذَا لأَوْشَكَ إِذَا بَرَدَ عَلَى أَحَدِهِمُ الْمَاءُ أَنْ يَدَعَهُ وَيَتَيَمَّمَ. فَقُلْتُ لِشَقِيقٍ فَإِنَّمَا كَرِهَ عَبْدُ اللَّهِ لِهَذَا قَالَ نَعَمْ.
Бизга Умар ибн Ҳафс ривоят қилди, у деди: бизга отам ривоят қилди, у деди: бизга ал-Аъмаш ривоят қилди, у деди: мен Шақиқ ибн Саламани (шундай деганини) эшитдим: Мен Абдуллаҳ ва Абу Мусо (ал-Ашъарий)нинг ҳузурида эдим. Абу Мусо унга: «Эй Абу Абдурраҳмон, айтгин-чи, киши жанобатли бўлиб, сув топмаса, қандай қилади?» деди. Абдуллаҳ: «Сув топмагунча намоз ўқимайди,» деди. Абу Мусо: «Унда Амморнинг сўзини — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: ‹Сенга (таяммум) етарли эди› деганида — нима қиласан?» деди. У: «Умарни бунга қаноат қилмаганини кўрмадингми?» деди. Абу Мусо: «Майли, Амморнинг сўзини қўяйлик, сен мана шу оятни нима қиласан?» деди. Шунда Абдуллаҳ нима дейишини билмади-да: «Агар биз уларга бунда рухсат берсак, улардан бирига сув совуқ бўлганда, уни қўйиб, таяммум қилиши яқин (бўлар) эди,» деди. Мен Шақиқга: «Абдуллаҳ буни шунинг учун ёқтирмадими?» дедим. У: «Ҳа,» деди.