حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " كَانَ الرَّجُلُ يُدَايِنُ النَّاسَ، فَكَانَ يَقُولُ لِفَتَاهُ إِذَا أَتَيْتَ مُعْسِرًا فَتَجَاوَزْ عَنْهُ، لَعَلَّ اللَّهُ أَنْ يَتَجَاوَزَ عَنَّا. قَالَ فَلَقِيَ اللَّهَ فَتَجَاوَزَ عَنْهُ ".
Абдулазиз ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Иброҳим ибн Саъд бизга айтди, Ибн Шиҳобдан, Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утбадан, Абу Ҳурайрадан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Бир киши одамларга (қарз бериб) муомала қилар эди. У ўз хизматчисига: ‹Қийинчиликдаги (камбағал)га борсанг, ундан ўтиб юбор (кечир), балки Аллаҳ биздан ўтар (кечирар)›, дер эди. (Набий) деди: Шунда у (киши) Аллаҳга йўлиқди (вафот этди), Аллаҳ ундан ўтди (кечирди)».