حَدَّثَنِي هِشَامُ بْنُ عَمَّارٍ، حَدَّثَنَا صَدَقَةُ بْنُ خَالِدٍ، حَدَّثَنَا زَيْدُ بْنُ وَاقِدٍ، عَنْ بُسْرِ بْنِ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ عَائِذِ اللَّهِ أَبِي إِدْرِيسَ، عَنْ أَبِي الدَّرْدَاءِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنْتُ جَالِسًا عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم إِذْ أَقْبَلَ أَبُو بَكْرٍ آخِذًا بِطَرَفِ ثَوْبِهِ حَتَّى أَبْدَى عَنْ رُكْبَتِهِ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَمَّا صَاحِبُكُمْ فَقَدْ غَامَرَ ". فَسَلَّمَ، وَقَالَ إِنِّي كَانَ بَيْنِي وَبَيْنَ ابْنِ الْخَطَّابِ شَىْءٌ فَأَسْرَعْتُ إِلَيْهِ ثُمَّ نَدِمْتُ، فَسَأَلْتُهُ أَنْ يَغْفِرَ لِي فَأَبَى عَلَىَّ، فَأَقْبَلْتُ إِلَيْكَ فَقَالَ " يَغْفِرُ اللَّهُ لَكَ يَا أَبَا بَكْرٍ ". ثَلاَثًا، ثُمَّ إِنَّ عُمَرَ نَدِمَ فَأَتَى مَنْزِلَ أَبِي بَكْرٍ فَسَأَلَ أَثَمَّ أَبُو بَكْرٍ فَقَالُوا لاَ. فَأَتَى إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، فَسَلَّمَ فَجَعَلَ وَجْهُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَتَمَعَّرُ حَتَّى أَشْفَقَ أَبُو بَكْرٍ، فَجَثَا عَلَى رُكْبَتَيْهِ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، وَاللَّهِ أَنَا كُنْتُ أَظْلَمَ مَرَّتَيْنِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ بَعَثَنِي إِلَيْكُمْ فَقُلْتُمْ كَذَبْتَ. وَقَالَ أَبُو بَكْرٍ صَدَقَ. وَوَاسَانِي بِنَفْسِهِ وَمَالِهِ، فَهَلْ أَنْتُمْ تَارِكُو لِي صَاحِبِي ". مَرَّتَيْنِ فَمَا أُوذِيَ بَعْدَهَا.
Ҳишом ибн Аммор менга айтди, Садақа ибн Холид бизга айтди, Зайд ибн Воқид бизга айтди, Буср ибн Убайдуллаҳдан, Оизуллаҳ Абу Идрисдан, Абуд-Дардо розияллаҳу анҳудан, у деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдида ўтирган эдим, шу пайт Абу Бакр — кийими этагини ушлаган, ҳатто тиззаси очилган ҳолда — келди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Шеригингиз (Абу Бакр) эса (ким биландир) жанжаллашди (ғамга ботди)», деди. (Абу Бакр) салом берди ва: «Мен билан Ибнул-Хаттоб (Умар) орасида бир нарса (жанжал) бўлиб қолди, мен унга (дағал гап билан) шошилдим, сўнг пушаймон бўлдим, ундан мени мағфират қилишини (кечишини) сўрадим, у менга (кечишдан) бош тортди, шунда мен сенинг олдингга келдим», деди. (Набий): «Аллаҳ сени мағфират қилсин, эй Абу Бакр», деди — уч марта. Сўнг Умар пушаймон бўлди ва Абу Бакрнинг уйига келди, «Абу Бакр шу ердами?», деб сўради. Улар: «Йўқ», дедилар. Шунда у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келди ва салом берди. Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг юзи (ғазабдан) ўзгара (қорая) бошлади, ҳатто Абу Бакр қўрқиб кетди ва тиззалари устига чўкди ва: «Эй Расулуллаҳ, Аллаҳга қасам, мен кўпроқ золим (айбдор) эдим», деди — икки марта. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта Аллаҳ мени сизларга (расул қилиб) юборди, сизлар: ‹Ёлғон айтдинг›, дедингиз; Абу Бакр эса: ‹Рост айтди›, деди ва ўз жони ҳамда моли билан менга ҳамдард бўлди. Бас, сизлар менга шеригимни (тинч) қўясизларми (уни хафа қилишни бас қиласизларми)?», деди — икки марта. Шундан кейин (Абу Бакр) ҳеч озорланмади.