حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا هَمَّامٌ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، عَنْ أَبِي بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنْتُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي الْغَارِ فَرَفَعْتُ رَأْسِي، فَإِذَا أَنَا بِأَقْدَامِ الْقَوْمِ، فَقُلْتُ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، لَوْ أَنَّ بَعْضَهُمْ طَأْطَأَ بَصَرَهُ رَآنَا. قَالَ " اسْكُتْ يَا أَبَا بَكْرٍ، اثْنَانِ اللَّهُ ثَالِثُهُمَا ".
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Ҳаммом бизга айтди, Собитдан, Анасдан, Абу Бакр розияллаҳу анҳудан, у деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан ғорда эдим. Мен бошимни кўтардим, бирдан мен қавмнин оёқларини (кўрдим). Мен: «Эй Аллаҳнинг Набийси, агар улардан баъзиси кўзини (оёғи остига) паст туширса, бизни кўрар эди», дедим. У: «Жим бўл, эй Абу Бакр, (биз) икки (кишимиз)ки, Аллаҳ учинчимиздир», деди.