حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا هِشَامُ بْنُ يُوسُفَ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عَمْرِو بْنِ أَبِي سُفْيَانَ الثَّقَفِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ بَعَثَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم سَرِيَّةً عَيْنًا، وَأَمَّرَ عَلَيْهِمْ عَاصِمَ بْنَ ثَابِتٍ ـ وَهْوَ جَدُّ عَاصِمِ بْنِ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ ـ فَانْطَلَقُوا حَتَّى إِذَا كَانَ بَيْنَ عُسْفَانَ وَمَكَّةَ ذُكِرُوا لَحِيٍّ مِنْ هُذَيْلٍ، يُقَالُ لَهُمْ بَنُو لَحْيَانَ، فَتَبِعُوهُمْ بِقَرِيبٍ مِنْ مِائَةِ رَامٍ، فَاقْتَصُّوا آثَارَهُمْ حَتَّى أَتَوْا مَنْزِلاً نَزَلُوهُ فَوَجَدُوا فِيهِ نَوَى تَمْرٍ تَزَوَّدُوهُ مِنَ الْمَدِينَةِ فَقَالُوا هَذَا تَمْرُ يَثْرِبَ. فَتَبِعُوا آثَارَهُمْ حَتَّى لَحِقُوهُمْ، فَلَمَّا انْتَهَى عَاصِمٌ وَأَصْحَابُهُ لَجَئُوا إِلَى فَدْفَدٍ، وَجَاءَ الْقَوْمُ فَأَحَاطُوا بِهِمْ، فَقَالُوا لَكُمُ الْعَهْدُ وَالْمِيثَاقُ إِنْ نَزَلْتُمْ إِلَيْنَا أَنْ لاَ نَقْتُلَ مِنْكُمْ رَجُلاً. فَقَالَ عَاصِمٌ أَمَّا أَنَا فَلاَ أَنْزِلُ فِي ذِمَّةِ كَافِرٍ، اللَّهُمَّ أَخْبِرْ عَنَّا نَبِيَّكَ. فَقَاتَلُوهُمْ حَتَّى قَتَلُوا عَاصِمًا فِي سَبْعَةِ نَفَرٍ بِالنَّبْلِ، وَبَقِيَ خُبَيْبٌ، وَزَيْدٌ وَرَجُلٌ آخَرُ، فَأَعْطَوْهُمُ الْعَهْدَ وَالْمِيثَاقَ، فَلَمَّا أَعْطَوْهُمُ الْعَهْدَ وَالْمِيثَاقَ نَزَلُوا إِلَيْهِمْ، فَلَمَّا اسْتَمْكَنُوا مِنْهُمْ حَلُّوا أَوْتَارَ قِسِيِّهِمْ فَرَبَطُوهُمْ بِهَا. فَقَالَ الرَّجُلُ الثَّالِثُ الَّذِي مَعَهُمَا هَذَا أَوَّلُ الْغَدْرِ. فَأَبَى أَنْ يَصْحَبَهُمْ فَجَرَّرُوهُ وَعَالَجُوهُ عَلَى أَنْ يَصْحَبَهُمْ، فَلَمْ يَفْعَلْ، فَقَتَلُوهُ، وَانْطَلَقُوا بِخُبَيْبٍ وَزَيْدٍ حَتَّى بَاعُوهُمَا بِمَكَّةَ، فَاشْتَرَى خُبَيْبًا بَنُو الْحَارِثِ بْنِ عَامِرِ بْنِ نَوْفَلٍ، وَكَانَ خُبَيْبٌ هُوَ قَتَلَ الْحَارِثَ يَوْمَ بَدْرٍ، فَمَكَثَ عِنْدَهُمْ أَسِيرًا حَتَّى إِذَا أَجْمَعُوا قَتْلَهُ اسْتَعَارَ مُوسَى مِنْ بَعْضِ بَنَاتِ الْحَارِثِ أَسْتَحِدَّ بِهَا فَأَعَارَتْهُ، قَالَتْ فَغَفَلْتُ عَنْ صَبِيٍّ لِي فَدَرَجَ إِلَيْهِ حَتَّى أَتَاهُ، فَوَضَعَهُ عَلَى فَخِذِهِ، فَلَمَّا رَأَيْتُهُ فَزِعْتُ فَزْعَةً عَرَفَ ذَاكَ مِنِّي، وَفِي يَدِهِ الْمُوسَى فَقَالَ أَتَخْشَيْنَ أَنْ أَقْتُلَهُ مَا كُنْتُ لأَفْعَلَ ذَاكِ إِنْ شَاءَ اللَّهُ. وَكَانَتْ تَقُولُ مَا رَأَيْتُ أَسِيرًا قَطُّ خَيْرًا مِنْ خُبَيْبٍ، لَقَدْ رَأَيْتُهُ يَأْكُلُ مِنْ قِطْفِ عِنَبٍ، وَمَا بِمَكَّةَ يَوْمَئِذٍ ثَمَرَةٌ، وَإِنَّهُ لَمُوثَقٌ فِي الْحَدِيدِ، وَمَا كَانَ إِلاَّ رِزْقٌ رَزَقَهُ اللَّهُ، فَخَرَجُوا بِهِ مِنَ الْحَرَمِ، لِيَقْتُلُوهُ فَقَالَ دَعُونِي أُصَلِّي رَكْعَتَيْنِ. ثُمَّ انْصَرَفَ إِلَيْهِمْ فَقَالَ لَوْلاَ أَنْ تَرَوْا أَنَّ مَا بِي جَزَعٌ مِنَ الْمَوْتِ، لَزِدْتُ. فَكَانَ أَوَّلَ مَنْ سَنَّ الرَّكْعَتَيْنِ عِنْدَ الْقَتْلِ هُوَ، ثُمَّ قَالَ اللَّهُمَّ أَحْصِهِمْ عَدَدًا ثُمَّ قَالَ مَا أُبَالِي حِينَ أُقْتَلُ مُسْلِمًا عَلَى أَىِّ شِقٍّ كَانَ لِلَّهِ مَصْرَعِي وَذَلِكَ فِي ذَاتِ الإِلَهِ وَإِنْ يَشَأْ يُبَارِكْ عَلَى أَوْصَالِ شِلْوٍ مُمَزَّعِ ثُمَّ قَامَ إِلَيْهِ عُقْبَةُ بْنُ الْحَارِثِ فَقَتَلَهُ، وَبَعَثَ قُرَيْشٌ إِلَى عَاصِمٍ لِيُؤْتَوْا بِشَىْءٍ مِنْ جَسَدِهِ يَعْرِفُونَهُ، وَكَانَ عَاصِمٌ قَتَلَ عَظِيمًا مِنْ عُظَمَائِهِمْ يَوْمَ بَدْرٍ، فَبَعَثَ اللَّهُ عَلَيْهِ مِثْلَ الظُّلَّةِ مِنَ الدَّبْرِ، فَحَمَتْهُ مِنْ رُسُلِهِمْ، فَلَمْ يَقْدِرُوا مِنْهُ عَلَى شَىْءٍ.
Иброҳим ибн Мусо менга айтди, Ҳишом ибн Юсуф бизга хабар берди, Маъмардан, Зуҳрийдан, Амр ибн Абу Суфён Сақафийдан, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бир сарийя (кичик отряд)ни кузатувчи (қилиб) юборди ва уларга Осим ибн Собитни — у Осим ибн Умар ибнул-Хаттобнинг бобоси — амир қилди. Улар кетди, токи Усфон билан Макка орасида бўлганларида, Ҳузайлдан Бану Лаҳён деб аталувчи бир қабилага зикр қилинди. Улар юзга яқин ўқчи билан уларни таъқиб қилди ва изларини қувди, токи улар тушган бир манзилга келди ва унда уларнинг хурмо данакларини топди ва: «Бу Ясриб хурмоси», дедилар. Улар изларини таъқиб қилди, токи уларга етиб олди. Осим ва шериклари (йўл) тугаганида, бир баландликга паноҳ тортди, қавм келиб уларни ўраб олди ва: «Сизларга аҳд ва мисоқки, агар бизга тушсангиз, сизлардан бирор кишини ўлдирмаймиз», дедилар. Осим: «Мен эса кофирнинг зиммасига тушмайман; эй Аллаҳ, биз ҳақда Ўз Набийнг(га) хабар бер», деди. Улар улар билан урушди, токи Осимни етти киши билан ўқ билан ўлдирди, Хубайб, Зайд ва бошқа бир киши қолди. (Қавм) уларга аҳд ва мисоқ берди; улар уларга тушди. (Қавм) имкон топганларида, ўз ёйларининг ипларини ечди ва уларни боғлади. Учинчи киши: «Мана бу — биринчи хиёнат», деди ва ҳамроҳ бўлишдан бош тортди. Улар уни судради ва уринди, лекин у (рози) бўлмади, улар уни ўлдирди. Улар Хубайб ва Зайдни Маккада сотди. Хубайбни Банул-Ҳорис ибн Омир ибн Навфал сотиб олди — Хубайб Бадр куни Ҳорисни ўлдирган эди. У асир ҳолда турди, токи улар уни ўлдиришга жам бўлганида, у Ҳориснинг қизларидан биридан устара қарз олди. (Қиз) деди: Мен болачамдан ғафил қолдим, у унга эмаклаб борди, у (Хубайб) уни сони устига қўйди. Мен кўрганимда — қўлида устара бўлиб — қўрқдим, у буни билди ва: «Мен уни ўлдираман деб қўрқасанми? Мен буни қилувчи эмасман, ин шоаллаҳ», деди. (Қиз): «Мен Хубайбдан яхшироқ асирни кўрмадим; мен уни бир бош узумдан еб турган ҳолда кўрдим, ҳолбуки Маккада бирор мева йўқ эди ва у темир билан боғланган эди; у фақат Аллаҳ берган ризқ эди», дер эди. Улар уни ўлдириш учун Ҳарамдан чиқарди. У: «Мени қўйинг, икки ракат намоз ўқиб олай», деди, сўнг: «Агар мендагини ўлимдан жазаъ деб кўрмасангиз, мен кўпайтирар эдим», деди. Ўлим олдида икки ракатни суннат қилган биринчи киши у эди, сўнг: «Эй Аллаҳ, уларни саноқ билан санаб чиқ», деди, сўнг (шеър айтди). Сўнг унга Уқба ибнул-Ҳорис турди ва уни ўлдирди. Қурайш Осимга (одам) юборди — жасадидан таниладиган бир нарса келтирилсин деб; Осим Бадр куни уларнинг котталаридан бирини ўлдирган эди. Шунда Аллаҳ унинг устига арилардан бир соябон юборди, у уни элчиларидан ҳимоя қилди, улар ундан бирор нарсага қодир бўлмадилар.