حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ، أَخْبَرَنَا ابْنُ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُمَرُ بْنُ أَسِيدِ بْنِ جَارِيَةَ الثَّقَفِيُّ، حَلِيفُ بَنِي زُهْرَةَ ـ وَكَانَ مِنْ أَصْحَابِ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَشَرَةً عَيْنًا، وَأَمَّرَ عَلَيْهِمْ عَاصِمَ بْنَ ثَابِتٍ الأَنْصَارِيَّ، جَدَّ عَاصِمِ بْنِ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ، حَتَّى إِذَا كَانُوا بِالْهَدَةِ بَيْنَ عُسْفَانَ وَمَكَّةَ ذُكِرُوا لِحَىٍّ مِنْ هُذَيْلٍ يُقَالُ لَهُمْ بَنُو لِحْيَانَ، فَنَفَرُوا لَهُمْ بِقَرِيبٍ مِنْ مِائَةِ رَجُلٍ رَامٍ، فَاقْتَصُّوا آثَارَهُمْ حَتَّى وَجَدُوا مَأْكَلَهُمُ التَّمْرَ فِي مَنْزِلٍ نَزَلُوهُ فَقَالُوا تَمْرُ يَثْرِبَ. فَاتَّبَعُوا آثَارَهُمْ، فَلَمَّا حَسَّ بِهِمْ عَاصِمٌ وَأَصْحَابُهُ لَجَئُوا إِلَى مَوْضِعٍ، فَأَحَاطَ بِهِمُ الْقَوْمُ، فَقَالُوا لَهُمْ انْزِلُوا فَأَعْطُوا بِأَيْدِيكُمْ وَلَكُمُ الْعَهْدُ وَالْمِيثَاقُ أَنْ لاَ نَقْتُلَ مِنْكُمْ أَحَدًا. فَقَالَ عَاصِمُ بْنُ ثَابِتٍ أَيُّهَا الْقَوْمُ، أَمَّا أَنَا فَلاَ أَنْزِلُ فِي ذِمَّةِ كَافِرٍ. ثُمَّ قَالَ اللَّهُمَّ أَخْبِرْ عَنَّا نَبِيَّكَ صلى الله عليه وسلم. فَرَمَوْهُمْ بِالنَّبْلِ، فَقَتَلُوا عَاصِمًا، وَنَزَلَ إِلَيْهِمْ ثَلاَثَةُ نَفَرٍ عَلَى الْعَهْدِ وَالْمِيثَاقِ، مِنْهُمْ خُبَيْبٌ وَزَيْدُ بْنُ الدَّثِنَةِ، وَرَجُلٌ آخَرُ، فَلَمَّا اسْتَمْكَنُوا مِنْهُمْ أَطْلَقُوا أَوْتَارَ قِسِيِّهِمْ فَرَبَطُوهُمْ بِهَا. قَالَ الرَّجُلُ الثَّالِثُ هَذَا أَوَّلُ الْغَدْرِ، وَاللَّهِ لاَ أَصْحَبُكُمْ، إِنَّ لِي بِهَؤُلاَءِ أُسْوَةً. يُرِيدُ الْقَتْلَى، فَجَرَّرُوهُ وَعَالَجُوهُ، فَأَبَى أَنْ يَصْحَبَهُمْ، فَانْطُلِقَ بِخُبَيْبٍ وَزَيْدِ بْنِ الدَّثِنَةِ حَتَّى بَاعُوهُمَا بَعْدَ وَقْعَةِ بَدْرٍ، فَابْتَاعَ بَنُو الْحَارِثِ بْنِ عَامِرِ بْنِ نَوْفَلٍ خُبَيْبًا، وَكَانَ خُبَيْبٌ هُوَ قَتَلَ الْحَارِثَ بْنَ عَامِرٍ يَوْمَ بَدْرٍ، فَلَبِثَ خُبَيْبٌ عِنْدَهُمْ أَسِيرًا حَتَّى أَجْمَعُوا قَتْلَهُ، فَاسْتَعَارَ مِنْ بَعْضِ بَنَاتِ الْحَارِثِ مُوسَى يَسْتَحِدُّ بِهَا فَأَعَارَتْهُ، فَدَرَجَ بُنَىٌّ لَهَا وَهْىَ غَافِلَةٌ حَتَّى أَتَاهُ، فَوَجَدَتْهُ مُجْلِسَهُ عَلَى فَخِذِهِ وَالْمُوسَى بِيَدِهِ قَالَتْ فَفَزِعْتُ فَزْعَةً عَرَفَهَا خُبَيْبٌ فَقَالَ أَتَخْشَيْنَ أَنْ أَقْتُلَهُ مَا كُنْتُ لأَفْعَلَ ذَلِكَ قَالَتْ وَاللَّهِ مَا رَأَيْتُ أَسِيرًا قَطُّ خَيْرًا مِنْ خُبَيْبٍ، وَاللَّهِ لَقَدْ وَجَدْتُهُ يَوْمًا يَأْكُلُ قِطْفًا مِنْ عِنَبٍ فِي يَدِهِ، وَإِنَّهُ لَمُوثَقٌ بِالْحَدِيدِ، وَمَا بِمَكَّةَ مِنْ ثَمَرَةٍ وَكَانَتْ تَقُولُ إِنَّهُ لَرِزْقٌ رَزَقَهُ اللَّهُ خُبَيْبًا، فَلَمَّا خَرَجُوا بِهِ مِنَ الْحَرَمِ لِيَقْتُلُوهُ فِي الْحِلِّ قَالَ لَهُمْ خُبَيْبٌ دَعُونِي أُصَلِّي رَكْعَتَيْنِ. فَتَرَكُوهُ فَرَكَعَ رَكْعَتَيْنِ، فَقَالَ وَاللَّهِ لَوْلاَ أَنْ تَحْسِبُوا أَنَّ مَا بِي جَزَعٌ لَزِدْتُ، ثُمَّ قَالَ اللَّهُمَّ أَحْصِهِمْ عَدَدًا، وَاقْتُلْهُمْ بَدَدًا، وَلاَ تُبْقِ مِنْهُمْ أَحَدًا. ثُمَّ أَنْشَأَ يَقُولُ فَلَسْتُ أُبَالِي حِينَ أُقْتَلُ مُسْلِمًا عَلَى أَىِّ جَنْبٍ كَانَ لِلَّهِ مَصْرَعِي وَذَلِكَ فِي ذَاتِ الإِلَهِ وَإِنْ يَشَأْ يُبَارِكْ عَلَى أَوْصَالِ شِلْوٍ مُمَزَّعِ ثُمَّ قَامَ إِلَيْهِ أَبُو سِرْوَعَةَ عُقْبَةُ بْنُ الْحَارِثِ، فَقَتَلَهُ وَكَانَ خُبَيْبٌ هُوَ سَنَّ لِكُلِّ مُسْلِمٍ قُتِلَ صَبْرًا الصَّلاَةَ، وَأَخْبَرَ أَصْحَابَهُ يَوْمَ أُصِيبُوا خَبَرَهُمْ، وَبَعَثَ نَاسٌ مِنْ قُرَيْشٍ إِلَى عَاصِمِ بْنِ ثَابِتٍ حِينَ حُدِّثُوا أَنَّهُ قُتِلَ أَنْ يُؤْتَوْا بِشَىْءٍ مِنْهُ يُعْرَفُ، وَكَانَ قَتَلَ رَجُلاً عَظِيمًا مِنْ عُظَمَائِهِمْ، فَبَعَثَ اللَّهُ لِعَاصِمٍ مِثْلَ الظُّلَّةِ مِنَ الدَّبْرِ، فَحَمَتْهُ مِنْ رُسُلِهِمْ، فَلَمْ يَقْدِرُوا أَنْ يَقْطَعُوا مِنْهُ شَيْئًا. وَقَالَ كَعْبُ بْنُ مَالِكٍ ذَكَرُوا مُرَارَةَ بْنَ الرَّبِيعِ الْعَمْرِيَّ وَهِلاَلَ بْنَ أُمَيَّةَ الْوَاقِفِيَّ، رَجُلَيْنِ صَالِحَيْنِ قَدْ شَهِدَا بَدْرًا.
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Иброҳим бизга айтди, Ибн Шиҳоб бизга хабар берди, у деди: Умар ибн Асид ибн Жория Сақафий — Бану Зуҳранинг ҳамкасами, Абу Ҳурайранин шерикларидан — менга хабар берди, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, у деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўн кишини жосус (кузатувчи) қилиб юборди ва уларга Осим ибн Собит Ансорийни — Осим ибн Умар ибнул-Хаттобнинг бобосини — амир қилди. Токи улар Усфон билан Макка орасидаги Ҳадада бўлганларида, улар Ҳузайлдан Бану Лиҳён деб аталувчи бир қабилага зикр қилинди (хабар берилди). Улар юзга яқин ўқчи киши билан улар (ортидан) отланди. Улар уларнинг изларини таъқиб қилди, токи улар тушган бир манзилда уларнинг еган хурмоси (доналарини) топди ва: «Ясриб хурмоси», дедилар. Улар изларини таъқиб қилдилар. Осим ва шериклари уларни сезганларида, бир жойга паноҳ тортди. Қавм уларни ўраб олди ва уларга: «Тушинглар ва ўзингизни (қўлга) топширинг; сизларга аҳд ва мисоқ (кафолат)ки, биз сизлардан ҳеч кимни ўлдирмаймиз», дедилар. Осим ибн Собит: «Эй қавм, мен эса кофирнинг зиммаси (кафолати)га тушмайман», деди. Сўнг: «Эй Аллаҳ, биз ҳақда Ўз Набийнг соллаллаҳу алайҳи васалламга хабар бер», деди. Улар уларни ўқ билан отди, Осимни ўлдирдилар; аҳд ва мисоқ устида уларга уч киши тушди, улардан Хубайб, Зайд ибнуд-Дасинна ва бошқа бир киши (эди). (Қавм) улардан (қўлга олишга) имкон топганларида, ўз ёйларининг ипларини ечиб, уларни ўша билан боғлади. Учинчи киши: «Мана бу — биринчи хиёнат; Аллаҳга қасам, мен сизларга ҳамроҳ бўлмайман; менга мана булар (ўлганлар)да ўрнак (намуна) бор», деди — ўлганларни (назарда тутди). Улар уни судрадилар ва (ҳамроҳ қилишга) уринди, лекин у уларга ҳамроҳ бўлишдан бош тортди. Хубайб ва Зайд ибнуд-Дасинна олиб кетилди, токи уларни Бадр воқеасидан кейин (Маккада) сотдилар. Банул-Ҳорис ибн Омир ибн Навфал Хубайбни сотиб олди — Хубайб Бадр куни Ҳорис ибн Омирни ўлдирган эди. Хубайб уларнинг ҳузурида асир ҳолда турди, токи улар уни ўлдиришга жам бўлдилар (қарор қилдилар). У Ҳориснинг қизларидан биридан устара (пичоқ) — у билан (авратини) қиртишлаш учун — қарз олди, у (қиз) қарз берди. (Қизнинг) бир болачаси — у (қиз) ғафил ҳолда — эмаклаб борди, токи унга (Хубайбга) етди. У (қиз) уни (Хубайбни) боласини сони устида ўтқазган, устара қўлида ҳолда топди. (Қиз) деди: Мен шундай қўрқдимки, Хубайб буни пайқади ва: «Мен уни ўлдираман деб қўрқасанми? Мен буни қилувчи эмасман», деди. (Қиз) деди: Аллаҳга қасам, мен Хубайбдан яхшироқ асирни ҳеч қачон кўрмадим; Аллаҳга қасам, мен уни бир кун қўлида бир бош узум еб турган ҳолда топдим, ҳолбуки у темир билан боғланган эди ва Маккада (ўша вақт) бирор мева йўқ эди. У (қиз): «Албатта у — Аллаҳ Хубайбга берган ризқ», дер эди. Улар уни ўлдириш учун Ҳарам(дан ташқари)га, ҳилл (жой)га олиб чиқганларида, Хубайб уларга: «Мени қўйинг, икки ракат намоз ўқиб олай», деди. Улар уни қўйди, у икки ракат (намоз) ўқиди, сўнг: «Аллаҳга қасам, агар сизлар мендаги (нарсани) жазаъ (ўлим қўрқуви) деб ҳисобламасангиз, мен (намозни) кўпайтирар эдим», деди. Сўнг: «Эй Аллаҳ, уларни саноқ билан (бирма-бир) санаб чиқ, уларни парча-парча қилиб ўлдир ва улардан ҳеч кимни қолдирма», деди. Сўнг (шеър) айта бошлади: «Мен мусулмон ҳолда ўлдирилсам, қайси ёним устига (йиқилишимга) парво қилмайман, менинг йиқилишим Аллаҳ (йўли) учундир; бу — Илоҳ зоти (йўли) учун(дир); агар У хоҳласа, парча-парча қилинган тананинг бўғинларига барака берар». Сўнг унга Абу Сирваъа Уқба ибнул-Ҳорис турди ва уни ўлдирди. Хубайб сабр (асир) ҳолда ўлдирилган ҳар бир мусулмонга намозни (ўқишни) суннат (одат) қилди (биринчи қилди). (Набий) ўз шерикларига — улар мусибатга учраган кунда — уларнинг хабарини хабар берди. Қурайшдан баъзи одамлар Осим ибн Собитга — у ўлдирилган деб уларга айтилганида — ундан таниладиган (белги) бир нарса келтирилишини (сўраб одам) юборди — чунки у уларнинг котталаридан улуғ бир кишини ўлдирган эди. Шунда Аллаҳ Осим учун арилар (асалари)дан бир соябон (булут) юборди, у уни уларнинг элчиларидан ҳимоя қилди, улар ундан бирор нарса кесиб ола олмадилар. Каъб ибн Молик: Улар Мурора ибнур-Робиъ Амрий ва Ҳилол ибн Умайя Воқифийни — икки солиҳ кишини, Бадрда қатнашганларни — зикр қилдилар, деди.