حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ مُوسَى، عَنْ إِسْرَائِيلَ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ تَعُدُّونَ أَنْتُمُ الْفَتْحَ فَتْحَ مَكَّةَ، وَقَدْ كَانَ فَتْحُ مَكَّةَ فَتْحًا، وَنَحْنُ نَعُدُّ الْفَتْحَ بَيْعَةَ الرُّضْوَانِ يَوْمَ الْحُدَيْبِيَةِ. كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَرْبَعَ عَشْرَةَ مِائَةً، وَالْحُدَيْبِيَةُ بِئْرٌ فَنَزَحْنَاهَا، فَلَمْ نَتْرُكْ فِيهَا قَطْرَةً، فَبَلَغَ ذَلِكَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَأَتَاهَا، فَجَلَسَ عَلَى شَفِيرِهَا، ثُمَّ دَعَا بِإِنَاءٍ مِنْ مَاءٍ فَتَوَضَّأَ ثُمَّ مَضْمَضَ وَدَعَا، ثُمَّ صَبَّهُ فِيهَا فَتَرَكْنَاهَا غَيْرَ بَعِيدٍ ثُمَّ إِنَّهَا أَصْدَرَتْنَا مَا شِئْنَا نَحْنُ وَرِكَابَنَا.
Убайдуллаҳ ибн Мусо бизга айтди, у Исроилдан, у Абу Ишоқдан, у ал-Баро розияллаҳу анҳудан: У айтди: Сизлар фатҳни Макка фатҳи деб ҳисоблайсизлар. Макка фатҳи ҳам фатҳ эди, лекин биз фатҳни Ҳудайбия кунидаги Ризвон байъати деб ҳисоблаймиз. Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга ўн тўрт юз киши эдик. Ҳудайбия эса бир қудуқ эди, биз уни қуритдик, унда бир томчи ҳам қолдирмадик. Бу Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга етиб келди, у қудуққа келиб, унинг четига ўтирди, кейин бир идиш сув сўради, таҳорат қилди, оғзини чайди ва дуо қилди, кейин уни қудуққа қуйди. Биз уни бир оз қолдириб турдик, кейин у ўзимизни ҳам, уловларимизни ҳам хоҳлаганимизча қондирди.