أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عُمَرَ بْنِ عَلِيِّ بْنِ مُقَدَّمٍ الْمُقَدَّمِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا مُعَاذُ بْنُ هِشَامٍ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ بَعَثَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مَعَ أَبِي عُبَيْدَةَ وَنَحْنُ ثَلاَثُمِائَةٍ وَبِضْعَةَ عَشَرَ وَزَوَّدَنَا جِرَابًا مِنْ تَمْرٍ فَأَعْطَانَا قَبْضَةً قَبْضَةً فَلَمَّا أَنْ جُزْنَاهُ أَعْطَانَا تَمْرَةً تَمْرَةً حَتَّى إِنْ كُنَّا لَنَمُصُّهَا كَمَا يَمُصُّ الصَّبِيُّ وَنَشْرَبُ عَلَيْهَا الْمَاءَ فَلَمَّا فَقَدْنَاهَا وَجَدْنَا فَقْدَهَا حَتَّى إِنْ كُنَّا لَنَخْبِطُ الْخَبَطَ بِقِسِيِّنَا وَنَسَفُّهُ ثُمَّ نَشْرَبُ عَلَيْهِ مِنَ الْمَاءِ حَتَّى سُمِّينَا جَيْشَ الْخَبَطِ ثُمَّ أَجَزْنَا السَّاحِلَ فَإِذَا دَابَّةٌ مِثْلُ الْكَثِيبِ يُقَالُ لَهُ الْعَنْبَرُ فَقَالَ أَبُو عُبَيْدَةَ مَيْتَةٌ لاَ تَأْكُلُوهُ . ثُمَّ قَالَ جَيْشُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَفِي سَبِيلِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ وَنَحْنُ مُضْطَرُّونَ كُلُوا بِاسْمِ اللَّهِ . فَأَكَلْنَا مِنْهُ وَجَعَلْنَا مِنْهُ وَشِيقَةً وَلَقَدْ جَلَسَ فِي مَوْضِعِ عَيْنِهِ ثَلاَثَةَ عَشَرَ رَجُلاً - قَالَ - فَأَخَذَ أَبُو عُبَيْدَةَ ضِلَعًا مِنْ أَضْلاَعِهِ فَرَحَلَ بِهِ أَجْسَمَ بَعِيرٍ مِنْ أَبَاعِرِ الْقَوْمِ فَأَجَازَ تَحْتَهُ فَلَمَّا قَدِمْنَا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَا حَبَسَكُمْ " . قُلْنَا كُنَّا نَتَّبِعُ عِيرَاتِ قُرَيْشٍ وَذَكَرْنَا لَهُ مِنْ أَمْرِ الدَّابَّةِ فَقَالَ " ذَاكَ رِزْقٌ رَزَقَكُمُوهُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ أَمَعَكُمْ مِنْهُ شَىْءٌ " . قَالَ قُلْنَا نَعَمْ .
Бизга Муҳаммад ибн Умар ибн Али ибн Муқаддам ал-Муқаддамий хабар берди, у деди: бизга Муоз ибн Ҳишом ривоят қилди, у деди: менга отам Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан ривоят қилди. У деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни Абу Убайда билан бирга юбордилар, биз уч юз ва ўн неча киши эдик. У бизни бир халта хурмо билан таъминлади ва бизга бир ҳовучдан берарди. Уни кўриб бўлганимизда эса биттадан хурмо берарди, ҳатто биз уни гўдак сўргандек сўрар ва устидан сув ичардик. Уни йўқотганимизда эса унинг йўқлигини (жуда) сездик, ҳатто камонларимиз билан (хабат) дарахтининг баргини қоқиб туширар, уни еб, устидан сув ичардик, шу сабабдан бизни «Жайшул-Хабат» (Хабат лашкари) деб аташди. Сўнг соҳил бўйлаб ўтдик, бирдан тепаликдек «ал-Анбар» деб аталадиган бир ҳайвон (кўринди). Абу Убайда: «Бу ўликдир, уни еманглар,» деди. Сўнг (яна) деди: «Биз Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг лашкаримиз ва Аллаҳ азза ва жалла йўлидамиз, ҳамда заруратга тушганмиз, Аллаҳнинг номи билан енглар.» Биз ундан едик ва ундан қоқланган гўшт ҳам қилдик. Унинг кўзи ўрнида ўн уч киши ўтирди. (Жобир) деди: «Абу Убайда унинг қовурғаларидан бирини олди ва уни одамларнинг энг йирик туясига юклади, сўнг (туя) унинг остидан ўтди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузурига келганимизда у: «Сизларни нима ушлаб қолди?» дедилар. Биз: «Биз Қурайш карвонларини пойлаб юргандик,» дедик ва унга у ҳайвон ҳақида айтиб бердик. У: «У Аллаҳ азза ва жалла сизларга берган ризқдир. Сизларда ундан бирор нарса борми?» дедилар. Биз: «Ҳа,» дедик.»