أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مَنْصُورٍ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ عَمْرٍو، قَالَ سَمِعْتُ جَابِرًا، يَقُولُ بَعَثَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثَلاَثَمِائَةِ رَاكِبٍ أَمِيرُنَا أَبُو عُبَيْدَةَ بْنُ الْجَرَّاحِ نَرْصُدُ عِيرَ قُرَيْشٍ فَأَقَمْنَا بِالسَّاحِلِ فَأَصَابَنَا جُوعٌ شَدِيدٌ حَتَّى أَكَلْنَا الْخَبَطَ - قَالَ - فَأَلْقَى الْبَحْرُ دَابَّةً يُقَالُ لَهَا الْعَنْبَرُ فَأَكَلْنَا مِنْهُ نِصْفَ شَهْرٍ وَادَّهَنَّا مِنْ وَدَكِهِ فَثَابَتْ أَجْسَامُنَا وَأَخَذَ أَبُو عُبَيْدَةَ ضِلَعًا مِنْ أَضْلاَعِهِ فَنَظَرَ إِلَى أَطْوَلِ جَمَلٍ وَأَطْوَلِ رَجُلٍ فِي الْجَيْشِ فَمَرَّ تَحْتَهُ ثُمَّ جَاعُوا فَنَحَرَ رَجُلٌ ثَلاَثَ جَزَائِرَ ثُمَّ جَاعُوا فَنَحَرَ رَجُلٌ ثَلاَثَ جَزَائِرَ ثُمَّ جَاعُوا فَنَحَرَ رَجُلٌ ثَلاَثَ جَزَائِرَ ثُمَّ نَهَاهُ أَبُو عُبَيْدَةَ . قَالَ سُفْيَانُ قَالَ أَبُو الزُّبَيْرِ عَنْ جَابِرٍ فَسَأَلْنَا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " هَلْ مَعَكُمْ مِنْهُ شَىْءٌ " . قَالَ فَأَخْرَجْنَا مِنْ عَيْنَيْهِ كَذَا وَكَذَا قُلَّةً مِنْ وَدَكٍ وَنَزَلَ فِي حِجَاجِ عَيْنِهِ أَرْبَعَةُ نَفَرٍ وَكَانَ مَعَ أَبِي عُبَيْدَةَ جِرَابٌ فِيهِ تَمْرٌ فَكَانَ يُعْطِينَا الْقَبْضَةَ ثُمَّ صَارَ إِلَى التَّمْرَةِ فَلَمَّا فَقَدْنَاهَا وَجَدْنَا فَقْدَهَا .
Бизга Муҳаммад ибн Мансур Суфёндан, у Амрдан хабар берди. У деди: мен Жобирнинг шундай деётганини эшитдим: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни — уч юз отлиқни — Қурайш карвонини пойлаш учун юбордилар, амиримиз Абу Убайда ибнул-Жарроҳ эди. Биз соҳилда турдик, бизга шундай қаттиқ очлик етдики, ҳатто (хабат) дарахтининг баргини едик. Шунда денгиз «ал-Анбар» деб аталадиган бир ҳайвонни қирғоққа отиб чиқарди. Биз ундан ярим ой едик ва унинг ёғидан мойландик, вужудларимиз тетиклашди. Абу Убайда унинг қовурғаларидан бирини олиб, лашкардаги энг узун туя ва энг узун бўйли кишига қаради, сўнг (у киши туяда) унинг остидан ўтиб кетди. Кейин улар яна оч қолдилар, бир киши учта туя сўйди, сўнг яна оч қолдилар, бир киши учта туя сўйди, сўнг яна оч қолдилар, бир киши учта туя сўйди, сўнг Абу Убайда уни (сўйишдан) қайтарди.» Суфён деди: Абу Зубайр Жобирдан (ривоят қилиб) деди: «Биз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан сўрадик, у: «Унинг гўштидан бирор нарса қолдими?» дедилар.» (Жобир) деди: «Биз унинг кўзларидан анча-мунча (идиш) ёғ чиқардик, унинг кўз косасига тўрт киши тушар эди. Абу Убайданинг хурмо солинган бир халтаси бор эди, у бизга бир ҳовучдан берарди, сўнг биттадан хурмога (етиб қолдик). Биз уни йўқотганимизда унинг йўқлигини (жуда) сездик.»