أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ آدَمَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدَةُ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ وَهْبِ بْنِ كَيْسَانَ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ بَعَثَنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَنَحْنُ ثَلاَثُمِائَةٍ نَحْمِلُ زَادَنَا عَلَى رِقَابِنَا فَفَنِيَ زَادُنَا حَتَّى كَانَ يَكُونُ لِلرَّجُلِ مِنَّا كُلَّ يَوْمٍ تَمْرَةٌ . فَقِيلَ لَهُ يَا أَبَا عَبْدِ اللَّهِ وَأَيْنَ تَقَعُ التَّمْرَةُ مِنَ الرَّجُلِ قَالَ لَقَدْ وَجَدْنَا فَقْدَهَا حِينَ فَقَدْنَاهَا فَأَتَيْنَا الْبَحْرَ فَإِذَا بِحُوتٍ قَذَفَهُ الْبَحْرُ فَأَكَلْنَا مِنْهُ ثَمَانِيَةَ عَشَرَ يَوْمًا .
Бизга Муҳаммад ибн Одам хабар берди, у деди: бизга Абда Ҳишомдан, у Ваҳб ибн Кайсондан, у Жобир ибн Абдуллаҳдан (ривоят қилди). У деди: «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизни юбордилар, биз уч юз киши эдик, озуқамизни елкаларимизда кўтариб юрардик. Озуқамиз тугаб кетди, ҳатто ҳар биримизга кунига биттадан хурмо (қолди). Унга: «Эй Абу Абдуллаҳ, бир кишига битта хурмо нимага етади?» дейилди. У деди: «Биз уни йўқотганимизда унинг йўқлигини (жуда) сездик. Сўнг денгизга келдик, бирдан денгиз қирғоққа отиб чиқарган бир балиқни (кўрдик) ва ундан ўн саккиз кун едик.»