حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرٍو، قَالَ سَمِعْتُ جَابِرًا، يَقُولُ بَعَثَنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ثَلاَثَمِائَةِ رَاكِبٍ وَأَمِيرُنَا أَبُو عُبَيْدَةَ نَرْصُدُ عِيرًا لِقُرَيْشٍ فَأَصَابَنَا جُوعٌ شَدِيدٌ حَتَّى أَكَلْنَا الْخَبَطَ، فَسُمِّيَ جَيْشَ الْخَبَطِ وَأَلْقَى الْبَحْرُ حُوتًا يُقَالُ لَهُ الْعَنْبَرُ فَأَكَلْنَا نِصْفَ شَهْرٍ وَادَّهَنَّا بِوَدَكِهِ حَتَّى صَلَحَتْ أَجْسَامُنَا قَالَ فَأَخَذَ أَبُو عُبَيْدَةَ ضِلَعًا مِنْ أَضْلاَعِهِ فَنَصَبَهُ فَمَرَّ الرَّاكِبُ تَحْتَهُ، وَكَانَ فِينَا رَجُلٌ فَلَمَّا اشْتَدَّ الْجُوعُ نَحَرَ ثَلاَثَ جَزَائِرَ، ثُمَّ ثَلاَثَ جَزَائِرَ، ثُمَّ نَهَاهُ أَبُو عُبَيْدَةَ.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад, Суфёндан, у Амрдан ривоят қилади: Жобирни эшитдим: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бизни — уч юз отлиқ — Қурайшнинг карвонини пойлаш учун юбордилар, амиримиз Абу Убайда эди. Бизни қаттиқ очлик тутди, ҳатто хабат (дарахт баргини) едик, шу сабабли (лашкар) Хабат лашкари деб аталди. Денгиз анбар дейилувчи балиқни чиқарди, биз ярим ой едик ва унинг ёғи билан мойландик, ҳатто таналаримиз тузалди (соғайди). (Жобир) айтди: Абу Убайда унинг қовурғаларидан бирини олиб, тиклади (ўрнатди), отлиқ унинг остидан ўтди. Бизнинг ичимизда бир киши бор эди, очлик кучайганида у учта туя сўйди, сўнг (яна) учта туя, сўнг (яна) учта туя, сўнг Абу Убайда уни қайтарди.