حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ وَهْبِ بْنِ كَيْسَانَ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّهُ قَالَ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَعْثًا قِبَلَ السَّاحِلِ، فَأَمَّرَ عَلَيْهِمْ أَبَا عُبَيْدَةَ بْنَ الْجَرَّاحِ وَهُمْ ثَلاَثُمِائَةٍ وَأَنَا فِيهِمْ، فَخَرَجْنَا حَتَّى إِذَا كُنَّا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ فَنِيَ الزَّادُ، فَأَمَرَ أَبُو عُبَيْدَةَ بِأَزْوَادِ ذَلِكَ الْجَيْشِ فَجُمِعَ ذَلِكَ كُلُّهُ فَكَانَ مِزْوَدَىْ تَمْرٍ، فَكَانَ يُقَوِّتُنَا كُلَّ يَوْمٍ قَلِيلاً قَلِيلاً، حَتَّى فَنِيَ فَلَمْ يَكُنْ يُصِيبُنَا إِلاَّ تَمْرَةٌ تَمْرَةٌ. فَقُلْتُ وَمَا تُغْنِي تَمْرَةٌ فَقَالَ لَقَدْ وَجَدْنَا فَقْدَهَا حِينَ فَنِيَتْ. قَالَ ثُمَّ انْتَهَيْنَا إِلَى الْبَحْرِ فَإِذَا حُوتٌ مِثْلُ الظَّرِبِ، فَأَكَلَ مِنْهُ ذَلِكَ الْجَيْشُ ثَمَانِيَ عَشْرَةَ لَيْلَةً، ثُمَّ أَمَرَ أَبُو عُبَيْدَةَ بِضِلَعَيْنِ مِنْ أَضْلاَعِهِ فَنُصِبَا، ثُمَّ أَمَرَ بِرَاحِلَةٍ فَرُحِلَتْ ثُمَّ مَرَّتْ تَحْتَهُمَا فَلَمْ تُصِبْهُمَا.
Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф ривоят қилди, бизга Молик хабар берди, у Ваҳб ибн Кайсондан, у Жобир ибн Абдуллаҳдан (розияллаҳу анҳумо), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) соҳил томонга бир қўшин юборди ва уларга Абу Убайда ибн Жарроҳни амир қилди. Улар уч юз (киши) эди, мен ҳам улар ичида эдим. Биз чиқдик, токи йўлнинг баъзисига етганимизда озуқа тугади. Абу Убайда ўша қўшиннинг озуқаларини (йиғишни) буюрди, уларнинг ҳаммаси йиғилди, у икки халта хурмо (ча) бўлди. У бизни ҳар кун оздан-оз боқар эди, токи у тугади ва бизга фақат бирдан-бир хурмо(дан бошқаси) тегмас эди. Мен: Бир (дона) хурмо нима фойда беради? дедим. У: У тугаганда унинг йўқлиғини сездик, деди. У деди: Сўнг биз денгизга етдик, қарасак тепалик каби бир балиқ (чиқиб ётган эди). У қўшин ундан ўн саккиз кеча еди. Сўнг Абу Убайда унинг қовурғаларидан иккитасини буюрди, улар тикланди (ўрнатилди), сўнг бир улов буюрди, у эгарланди ва уларнинг остидан ўтди, лекин уларга тегмади.