حَدَّثَنَا مَالِكُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنَّا يَوْمَ الْحُدَيْبِيَةِ أَرْبَعَ عَشْرَةَ مِائَةً، وَالْحُدَيْبِيَةُ بِئْرٌ فَنَزَحْنَاهَا حَتَّى لَمْ نَتْرُكْ فِيهَا قَطْرَةً، فَجَلَسَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَلَى شَفِيرِ الْبِئْرِ، فَدَعَا بِمَاءٍ فَمَضْمَضَ وَمَجَّ فِي الْبِئْرِ، فَمَكَثْنَا غَيْرَ بَعِيدٍ ثُمَّ اسْتَقَيْنَا حَتَّى رَوِينَا وَرَوَتْ ـ أَوْ صَدَرَتْ ـ رَكَائِبُنَا.
Молик ибн Исмоил бизга айтди, Исроил бизга айтди, Абу Исъҳоқдан, Баро розияллаҳу анҳудан, у деди: Биз Ҳудайбия куни бир ярим минг (1400) эдик. Ҳудайбия бир қудуқ эди, биз уни (сувини) тортиб олдик, токи унда бир томчи ҳам қолдирмадик. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам қудуқ лабида ўтирди, сув сўради, оғиз чайиб қудуқга туфлади. Биз узоқ ўтирмадик, сўнг (сув) тортдик, токи ўзимиз қондик ва уловларимиз ҳам қонди (ёки сувдан қайтди).