حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا هِشَامٌ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، وَأَخْبَرَنِي مُحَمَّدُ بْنُ عَبَّادِ بْنِ جَعْفَرٍ، أَنَّ ابْنَ عَبَّاسٍ، قَرَأَ {أَلاَ إِنَّهُمْ تَثْنَوْنِي صُدُورُهُمْ} قُلْتُ يَا أَبَا الْعَبَّاسِ مَا تَثْنَوْنِي صُدُورُهُمْ قَالَ كَانَ الرَّجُلُ يُجَامِعُ امْرَأَتَهُ فَيَسْتَحِي أَوْ يَتَخَلَّى فَيَسْتَحِي فَنَزَلَتْ {أَلاَ إِنَّهُمْ يَثْنُونَ صُدُورَهُمْ}
Иброҳим ибн Мусо менга айтди, Ҳишом бизга хабар берди, у Ибн Журайждан: Менга Муҳаммад ибн Аббод ибн Жаъфар хабар берди, Ибн Аббос «Огоҳ бўлингки, улар кўкракларини бурадилар» деб ўқиди. Мен дедим: «Эй Абул-Аббос, улар кўкракларини буриши нима?» У деди: Киши аёли билан жинсий аралашар ва уялар, ёки очиқ жойга чиқиб (ҳожат қилар) ва уялар эди. Шунда: «Огоҳ бўлингки, улар кўкракларини бурадилар» (ояти) нозил бўлди.