حَدَّثَنِي أَحْمَدُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِي وَائِلٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ، قَالَ هَيْتَ لَكَ قَالَ وَإِنَّمَا نَقْرَؤُهَا كَمَا عُلِّمْنَاهَا {مَثْوَاهُ} مُقَامُهُ {أَلْفَيَا} وَجَدَا {أَلْفَوْا آبَاءَهُمْ} {أَلْفَيْنَا} وَعَنِ ابْنِ مَسْعُودٍ {بَلْ عَجِبْتَ وَيَسْخَرُونَ}
Аҳмад ибн Саид менга айтди, Бишр ибн Умар бизга айтди, Шуъба бизга айтди, у Сулаймондан, у Абу Воилдан, у Абдуллаҳ ибн Масъуддан: У айтди: «Ҳайта лака» (кел-кел). Биз уни ўргатилганидек ўқиймиз. «Масваҳ» — унинг турар жойи. «Алфаё» — топдилар. «Алфав обааҳум (ота-боболарини топдилар)», «алфайно (топдик)». Ибн Масъуддан: «Бал ажибта ва ясхаруна (Балки сен ажабландинг, улар масхара қиладилар)».