حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا مَرْحُومٌ، قَالَ سَمِعْتُ ثَابِتًا الْبُنَانِيَّ، قَالَ كُنْتُ عِنْدَ أَنَسٍ وَعِنْدَهُ ابْنَةٌ لَهُ، قَالَ أَنَسٌ جَاءَتِ امْرَأَةٌ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تَعْرِضُ عَلَيْهِ نَفْسَهَا قَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَلَكَ بِي حَاجَةٌ، فَقَالَتْ بِنْتُ أَنَسٍ مَا أَقَلَّ حَيَاءَهَا وَاسَوْأَتَاهْ وَاسَوْأَتَاهْ. قَالَ هِيَ خَيْرٌ مِنْكِ رَغِبَتْ فِي النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَعَرَضَتْ عَلَيْهِ نَفْسَهَا.
Али ибн Абдуллаҳ, Марҳумдан: Собит Бунонийни эшитдим: Мен Анаснинг ҳузурида эдим, унинг ёнида бир қизи бор эди. Анас айтди: Бир аёл Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб, ўзини унга таклиф қилдиб: Эй Расулуллаҳ, сизга мендан эҳтиёж борми? деди. Анаснинг қизи: Унинг ҳаёси нақадар оз, вой шармандалик, вой шармандалик! деди. (Анас): У сендан яхшироқ — у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга қизиқиб, ўзини унга таклиф қилди, деди.