حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ أَبِي مَرْيَمَ، حَدَّثَنَا أَبُو غَسَّانَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو حَازِمٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي رَبِيعَةَ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، رضى الله عنهما قَالَ كَانَ بِالْمَدِينَةِ يَهُودِيٌّ وَكَانَ يُسْلِفُنِي فِي تَمْرِي إِلَى الْجِدَادِ، وَكَانَتْ لِجَابِرٍ الأَرْضُ الَّتِي بِطَرِيقِ رُومَةَ فَجَلَسَتْ، فَخَلاَ عَامًا فَجَاءَنِي الْيَهُودِيُّ عِنْدَ الْجَدَادِ، وَلَمْ أَجُدَّ مِنْهَا شَيْئًا، فَجَعَلْتُ أَسْتَنْظِرُهُ إِلَى قَابِلٍ فَيَأْبَى، فَأُخْبِرَ بِذَلِكَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ لأَصْحَابِهِ " امْشُوا نَسْتَنْظِرْ لِجَابِرٍ مِنَ الْيَهُودِيِّ ". فَجَاءُونِي فِي نَخْلِي فَجَعَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يُكَلِّمُ الْيَهُودِيَّ فَيَقُولُ أَبَا الْقَاسِمِ لاَ أُنْظِرُهُ. فَلَمَّا رَأَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَامَ فَطَافَ فِي النَّخْلِ، ثُمَّ جَاءَهُ فَكَلَّمَهُ فَأَبَى فَقُمْتُ فَجِئْتُ بِقَلِيلِ رُطَبٍ فَوَضَعْتُهُ بَيْنَ يَدَىِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَأَكَلَ ثُمَّ قَالَ " أَيْنَ عَرِيشُكَ يَا جَابِرُ ". فَأَخْبَرْتُهُ فَقَالَ " افْرُشْ لِي فِيهِ ". فَفَرَشْتُهُ فَدَخَلَ فَرَقَدَ، ثُمَّ اسْتَيْقَظَ فَجِئْتُهُ بِقَبْضَةٍ أُخْرَى فَأَكَلَ مِنْهَا، ثُمَّ قَامَ فَكَلَّمَ الْيَهُودِيَّ فَأَبَى عَلَيْهِ فَقَامَ فِي الرِّطَابِ فِي النَّخْلِ الثَّانِيَةَ ثُمَّ قَالَ " يَا جَابِرُ جُدَّ وَاقْضِ ". فَوَقَفَ فِي الْجَدَادِ فَجَدَدْتُ مِنْهَا مَا قَضَيْتُهُ وَفَضَلَ مِنْهُ فَخَرَجْتُ حَتَّى جِئْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَبَشَّرْتُهُ فَقَالَ " أَشْهَدُ أَنِّي رَسُولُ اللَّهِ ". عُرُوشٌ وَعَرِيشٌ بِنَاءٌ وَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ مَعْرُوشَاتٍ مَا يُعَرَّشُ مِنْ الْكُرُومِ وَغَيْرِ ذَلِكَ يُقَالُ عُرُوشُهَا أَبْنِيَتُهَا
Саид ибн Абу Марям, Абу Ғассондан: Менга Абу Ҳозим, у Иброҳим ибн Абдураҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Абу Рабиъадан, у Жобир ибн Абдуллаҳдан (розияллаҳу анҳумо) айтиб берди: У: Мадинада бир яҳудий бор эди, у менга хурмо (ҳосил)имга — уни териб олиш (жидод) муддатигача қарз берар эди. Жобирнинг Рума йўлидаги ери бор эди. (Бир йили) у (ер ҳосилсиз) бўш қолди (ёки ўтириб қолди). Бир йил ҳосил бўлмади (бўш ўтди). Яҳудий менга териб олиш (жидод) пайтида келди, мен ундан ҳеч нарса термаган эдим. Мен ундан келаси (йил)гача муҳлат сўрай бошладим, у бош тортди. Бу Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга хабар қилинди. У саҳобаларига: «Юринглар, Жобир учун яҳудийдан муҳлат сўраймиз» дедилар. Улар менинг хурмозоримда олдима келдилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам яҳудий билан гаплаша бошладилар, у: Эй Абул Қосим, мен унга муҳлат бермайман, дерди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам буни кўрганларида, туриб хурмозорда айландилар, сўнг унинг (яҳудий)нинг олдига келиб, у билан гаплашдилар, у бош тортди. Мен туриб, оз миқдор янги хурмо келтирдим ва уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига қўйдим, у киши едилар, сўнг: «Сенинг сўрийнг (чайланг) қани, эй Жобир?» дедилар. Мен унга хабар бердим. У: «Менга унда (жой) ёз (тўшак сол)» дедилар. Мен ёздим, у кириб ётдилар, сўнг уйғондилар. Мен унга яна бир ҳовуч (хурмо) келтирдим, ундан едилар. Сўнг туриб, яҳудий билан гаплашдилар, у унга бош тортди. Сўнг у киши иккинчи марта хурмозордаги янги хурмолар ичида турдилар, сўнг: «Эй Жобир, тер ва (қарзини) адо эт» дедилар. У киши териб олиш (жидод пайтида) турдилар (кузатдилар), мен ундан қарзимни адо этадиганини тердим ва ундан (яна) ортди. Мен чиқиб, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келиб, суюнчи бердим. У: «Мен Расулуллаҳ эканимга гувоҳлик бераман» дедилар. «Уруш» ва «арийш» — бино (чайла)дир. Ибн Аббос: «Маърушот» — узумзорлар ва бошқалардан сўрига кўтарилгани (дегани); «урушуҳо» — унинг бинолари (чайлалари) дейилади, деди.