حَدَّثَنِي حَجَّاجُ بْنُ الشَّاعِرِ، حَدَّثَنِي الضَّحَّاكُ بْنُ مَخْلَدٍ، مِنْ رُقْعَةٍ عَارَضَ لِي بِهَا ثُمَّ قَرَأَهُ عَلَىَّ قَالَ أَخْبَرَنَاهُ حَنْظَلَةُ بْنُ أَبِي سُفْيَانَ حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ مِينَاءَ قَالَ سَمِعْتُ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ يَقُولُ لَمَّا حُفِرَ الْخَنْدَقُ رَأَيْتُ بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَمَصًا فَانْكَفَأْتُ إِلَى امْرَأَتِي فَقُلْتُ لَهَا هَلْ عِنْدَكِ شَىْءٌ فَإِنِّي رَأَيْتُ بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَمَصًا شَدِيدًا . فَأَخْرَجَتْ لِي جِرَابًا فِيهِ صَاعٌ مِنْ شَعِيرٍ وَلَنَا بُهَيْمَةٌ دَاجِنٌ - قَالَ - فَذَبَحْتُهَا وَطَحَنَتْ فَفَرَغَتْ إِلَى فَرَاغِي فَقَطَّعْتُهَا فِي بُرْمَتِهَا ثُمَّ وَلَّيْتُ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ لاَ تَفْضَحْنِي بِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَمَنْ مَعَهُ - قَالَ - فَجِئْتُهُ فَسَارَرْتُهُ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّا قَدْ ذَبَحْنَا بُهَيْمَةً لَنَا وَطَحَنَتْ صَاعًا مِنْ شَعِيرٍ كَانَ عِنْدَنَا فَتَعَالَ أَنْتَ فِي نَفَرٍ مَعَكَ . فَصَاحَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَالَ " يَا أَهْلَ الْخَنْدَقِ إِنَّ جَابِرًا قَدْ صَنَعَ لَكُمْ سُورًا فَحَيَّهَلاَ بِكُمْ " . وَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لاَ تُنْزِلُنَّ بُرْمَتَكُمْ وَلاَ تَخْبِزُنَّ عَجِينَتَكُمْ حَتَّى أَجِيءَ " . فَجِئْتُ وَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقْدُمُ النَّاسَ حَتَّى جِئْتُ امْرَأَتِي فَقَالَتْ بِكَ وَبِكَ . فَقُلْتُ قَدْ فَعَلْتُ الَّذِي قُلْتِ لِي . فَأَخْرَجْتُ لَهُ عَجِينَتَنَا فَبَصَقَ فِيهَا وَبَارَكَ ثُمَّ عَمَدَ إِلَى بُرْمَتِنَا فَبَصَقَ فِيهَا وَبَارَكَ ثُمَّ قَالَ " ادْعِي خَابِزَةً فَلْتَخْبِزْ مَعَكِ وَاقْدَحِي مِنْ بُرْمَتِكُمْ وَلاَ تُنْزِلُوهَا " . وَهُمْ أَلْفٌ فَأُقْسِمُ بِاللَّهِ لأَكَلُوا حَتَّى تَرَكُوهُ وَانْحَرَفُوا وَإِنَّ بُرْمَتَنَا لَتَغِطُّ كَمَا هِيَ وَإِنَّ عَجِينَتَنَا - أَوْ كَمَا قَالَ الضَّحَّاكُ - لَتُخْبَزُ كَمَا هُوَ .
Менга Ҳажжож ибн аш-Шоир ривоят қилди, менга аз-Заҳҳок ибн Махлад бир варақдан — уни менга тақдим этиб, сўнг менга ўқиб берди — ривоят қилиб деди: Буни бизга Ҳанзала ибн Абу Суфён хабар берди, бизга Саид ибн Мино ривоят қилиб деди: Жобир ибн Абдуллаҳнинг шундай деганини эшитдим: Хандақ қазилаётганда мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламда очлик (белгисини) кўрдим. Бас, мен хотинимнинг олдига қайтиб, унга: «Сенда бирор нарса борми? Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламда қаттиқ очлик кўрдим» дедим. У менга ичида бир сў арпа бўлган бир халтани чиқарди, бизнинг бир уй қўзичоғимиз ҳам бор эди. У деди: Бас, мен уни сўйдим, у (хотиним) (арпани) янчди. У менинг (сўйиб) бўлганимга қараб (ун қилиб) бўлди. Мен уни (гўштни) қозонида бўлакларга бўлдим, сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам томон юрдим. Хотиним: «Мени Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва у киши билан бирга бўлганлар олдида шарманда қилма» деди. У деди: Бас, мен у кишининг олдиларига келиб, оҳиста: «Ё Расулуллаҳ, биз бир қўзичоғимизни сўйдик ва биздаги бир сў арпани (хотиним) янчди, сизнинг олдингиздаги бир неча киши билан келақолинг» дедим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам овоз чиқариб: «Эй Хандақ аҳли, албатта Жобир сизларга зиёфат тайёрлабди, бас, марҳамат қилинг» дедилар. Ва Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Мен келмагунимча қозонингизни (ўчоқдан) туширманглар, хамирингизни ҳам ёпманглар» дедилар. Мен келдим, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳам халқнинг олдида келар эдилар, то хотинимнинг олдига келгунча. У менга: «Сен-а, сен-а!» (деб танбеҳ бериб) деди. Мен: «Сен менга айтган нарсани қилдим» дедим. Бас, мен у кишига хамиримизни чиқардим, у киши унга (тупарларини) ташлаб баракат (дуосини) қилдилар, сўнг қозонимизга йўналиб, унга ҳам (тупарларини) ташлаб баракат (дуосини) қилдилар. Сўнг: «(Бир) новвой аёлни чақир, у сен билан бирга нон ёпсин, қозонингиздан сузиб олинг, лекин уни (ўчоқдан) туширманг» дедилар. Ҳолбуки улар минг киши эди. Аллаҳга қасам ичаманки, улар еб, уни қолдириб, қайтиб кетдилар, бизнинг қозонимиз эса ўша ҳолича қайнар, хамиримиз эса — ёки аз-Заҳҳок айтганидек — ўша ҳолича нон ёпилар эди.