حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا مُعْتَمِرٌ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ أَنَسًا ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنْتُ قَائِمًا عَلَى الْحَىِّ أَسْقِيهِمْ ـ عُمُومَتِي وَأَنَا أَصْغَرُهُمُ ـ الْفَضِيخَ، فَقِيلَ حُرِّمَتِ الْخَمْرُ. فَقَالَ أَكْفِئْهَا. فَكَفَأْنَا. قُلْتُ لأَنَسٍ مَا شَرَابُهُمْ قَالَ رُطَبٌ وَبُسْرٌ. فَقَالَ أَبُو بَكْرِ بْنُ أَنَسٍ وَكَانَتْ خَمْرَهُمْ. فَلَمْ يُنْكِرْ أَنَسٌ. وَحَدَّثَنِي بَعْضُ أَصْحَابِي أَنَّهُ سَمِعَ أَنَسًا يَقُولُ كَانَتْ خَمْرَهُمْ يَوْمَئِذٍ.
Мен қабила (аҳли) устида туриб — амакиларим (учун) ва мен уларнинг энг кичиги эдим — уларга фазих ичирар эдим. Шунда: Хамр ҳаром қилинди, дейилди. У: Уни тўк, деди. Биз тўкдик. Мен Анасга: Уларнинг ичимлиги нима эди? дедим. У: Пишган хурмо (рутаб) ва ярим пишган хурмо (буср), деди. Абу Бакр ибн Анас: У уларнинг хамри эди, деди. Анас буни инкор қилмади. Баъзи дўстларим менга айтиб бердиларки, улар Анаснинг: У ўша кунлари уларнинг хамри эди, деяётганини эшитган.