حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا عِيسَى بْنُ يُونُسَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ سَحَرَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رَجُلٌ مِنْ بَنِي زُرَيْقٍ يُقَالُ لَهُ لَبِيدُ بْنُ الأَعْصَمِ، حَتَّى كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُخَيَّلُ إِلَيْهِ أَنَّهُ يَفْعَلُ الشَّىْءَ وَمَا فَعَلَهُ، حَتَّى إِذَا كَانَ ذَاتَ يَوْمٍ أَوْ ذَاتَ لَيْلَةٍ وَهْوَ عِنْدِي لَكِنَّهُ دَعَا وَدَعَا ثُمَّ قَالَ " يَا عَائِشَةُ، أَشَعَرْتِ أَنَّ اللَّهَ أَفْتَانِي فِيمَا اسْتَفْتَيْتُهُ فِيهِ، أَتَانِي رَجُلاَنِ فَقَعَدَ أَحَدُهُمَا عِنْدَ رَأْسِي، وَالآخَرُ عِنْدَ رِجْلَىَّ، فَقَالَ أَحَدُهُمَا لِصَاحِبِهِ مَا وَجَعُ الرَّجُلِ فَقَالَ مَطْبُوبٌ. قَالَ مَنْ طَبَّهُ قَالَ لَبِيدُ بْنُ الأَعْصَمِ. قَالَ فِي أَىِّ شَىْءٍ قَالَ فِي مُشْطٍ وَمُشَاطَةٍ، وَجُفِّ طَلْعِ نَخْلَةٍ ذَكَرٍ. قَالَ وَأَيْنَ هُوَ قَالَ فِي بِئْرِ ذَرْوَانَ ". فَأَتَاهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي نَاسٍ مِنْ أَصْحَابِهِ فَجَاءَ فَقَالَ " يَا عَائِشَةُ كَأَنَّ مَاءَهَا نُقَاعَةُ الْحِنَّاءِ، أَوْ كَأَنَّ رُءُوسَ نَخْلِهَا رُءُوسُ الشَّيَاطِينِ ". قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَفَلاَ أَسْتَخْرِجُهُ قَالَ " قَدْ عَافَانِي اللَّهُ، فَكَرِهْتُ أَنْ أُثَوِّرَ عَلَى النَّاسِ فِيهِ شَرًّا ". فَأَمَرَ بِهَا فَدُفِنَتْ. تَابَعَهُ أَبُو أُسَامَةَ وَأَبُو ضَمْرَةَ وَابْنُ أَبِي الزِّنَادِ عَنْ هِشَامٍ. وَقَالَ اللَّيْثُ وَابْنُ عُيَيْنَةَ عَنْ هِشَامٍ فِي مُشْطٍ وَمُشَاقَةٍ. يُقَالُ الْمُشَاطَةُ مَا يَخْرُجُ مِنَ الشَّعَرِ إِذَا مُشِطَ، وَالْمُشَاقَةُ مِنْ مُشَاقَةِ الْكَتَّانِ.
Иброҳим ибн Мусо, Исо ибн Юнусдан, у Ҳишомдан, у отасидан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: У: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга Бану Зурайқдан Лабид ибнул Аъсам деб аталувчи бир киши сеҳр қилди, ҳатто Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга гўё бир нарса қилаётгандек (аммо уни қилмаган ҳолда) хаёл қилинар эди. То бир кун ёки бир кеча — у киши менинг олдимда эдилар — у киши дуо қилдилар ва дуо қилдилар, сўнг: «Эй Оиша, Аллаҳдан сўраган нарсамда У менга жавоб (фатво) берганини билдингми? Менга икки киши келди, бири бошим томонда, бири оёғим томонда ўтирди. Бири ўз шеригига: Бу кишининг оғриги нима? деди. У: У сеҳрланган, деди. У: Уни ким сеҳрлаган? деди. У: Лабид ибнул Аъсам, деди. У: Нимада (сеҳрлаган)? деди. У: Тароқ ва (тароқда қолган) соч, ва эркак хурмо тупининг қобиғида, деди. У: У қаерда? деди. У: Зарвон қудуғида, деди» дедилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам саҳобаларидан бир неча киши билан ўша (қудуқ)га келдилар, сўнг келиб: «Эй Оиша, гўё унинг суви хино ивитмасидек, ёки гўё хурмоларининг боши шайтонларнинг бошидек эди» дедилар. Мен: Эй Расулуллаҳ, уни чиқариб олмадингизми? дедим. У: «Аллаҳ менга офият берди, мен у сабабли одамларга (қарши) бир ёмонлик қўзғашни ёқтирмадим» дедилар. Сўнг у (қудуқ) ҳақида буюрдилар, у кўмилди. Буни Абу Усома, Абу Замра ва Ибн Абуз Зинод Ҳишомдан (ривоят қилиб) мутобаъа қилдилар. Лайс ва Ибн Уяйна Ҳишомдан: «тароқ ва (тоза қилинган) зиғир толаси (мушоқа)да» дедилар. Айтилишича: мушота — соч таралганида чиқадиган (соч)дир, мушоқа эса зиғир (каноп) толасидандир.