حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ سَمِعْتُ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ الْقَاسِمِ ـ وَمَا بِالْمَدِينَةِ يَوْمَئِذٍ أَفْضَلُ مِنْهُ ـ قَالَ سَمِعْتُ أَبِي قَالَ سَمِعْتُ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَدِمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ سَفَرٍ وَقَدْ سَتَرْتُ بِقِرَامٍ لِي عَلَى سَهْوَةٍ لِي فِيهَا تَمَاثِيلُ، فَلَمَّا رَآهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم هَتَكَهُ وَقَالَ " أَشَدُّ النَّاسِ عَذَابًا يَوْمَ الْقِيَامَةِ الَّذِينَ يُضَاهُونَ بِخَلْقِ اللَّهِ ". قَالَتْ فَجَعَلْنَاهُ وِسَادَةً أَوْ وِسَادَتَيْنِ.
Али ибн Абдуллаҳ, Суфёндан: Абдураҳмон ибнул Қосимни эшитдим — ўша кунлари Мадинада ундан афзалроқ (киши) йўқ эди — : Отамни эшитдим: Оишани (розияллаҳу анҳо) эшитдим: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бир сафардан келдилар, мен ўз токчамга — ичида суратлар бўлган пардами ёпган эдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уни кўрганларида, уни юлқиб (йиртиб) ташладилар ва: «Қиёмат куни одамларнинг энг қаттиқ азобланадигани — Аллаҳнинг яратишига ўхшатишга уринганлардир» дедилар. У: Биз уни бир ёстиқ ёки икки ёстиқ қилиб (олдик), деди.