حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ كَانَ الْيَهُودُ يُسَلِّمُونَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُونَ السَّامُ عَلَيْكَ. فَفَطِنَتْ عَائِشَةُ إِلَى قَوْلِهِمْ فَقَالَتْ عَلَيْكُمُ السَّامُ وَاللَّعْنَةُ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَهْلاً يَا عَائِشَةُ، إِنَّ اللَّهَ يُحِبُّ الرِّفْقَ فِي الأَمْرِ كُلِّهِ ". فَقَالَتْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَوَلَمْ تَسْمَعْ مَا يَقُولُونَ قَالَ " أَوَلَمْ تَسْمَعِي أَنِّي أَرُدُّ ذَلِكَ عَلَيْهِمْ فَأَقُولُ وَعَلَيْكُمْ ".
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад, Ҳишомдан: Бизга Маъмар, у Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оишадан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: У: Яҳудийлар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга: «Ассому алайка» (сенга ўлим бўлсин) деб салом берар эдилар. Оиша уларнинг сўзига эътибор бериб: Сизларга (ўлим) ва лаънат (бўлсин), деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Секин, эй Оиша! Албатта Аллаҳ ҳар бир ишда юмшоқлик (рифқ)ни яхши кўради» дедилар. У: Эй Аллаҳнинг Набийси, улар айтаётган нарсани эшитмадингизми? деди. У: «Мен буни уларга қайтараётганимни эшитмадингми? Мен: Ва алайкум (сизларга ҳам), деб айтаман» дедилар.