حَدَّثَنَا مَكِّيُّ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، عَنِ الْجُعَيْدِ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ خُصَيْفَةَ، عَنِ السَّائِبِ بْنِ يَزِيدَ، قَالَ كُنَّا نُؤْتَى بِالشَّارِبِ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَإِمْرَةِ أَبِي بَكْرٍ وَصَدْرًا مِنْ خِلاَفَةِ عُمَرَ، فَنَقُومُ إِلَيْهِ بِأَيْدِينَا وَنِعَالِنَا وَأَرْدِيَتِنَا، حَتَّى كَانَ آخِرُ إِمْرَةِ عُمَرَ، فَجَلَدَ أَرْبَعِينَ، حَتَّى إِذَا عَتَوْا وَفَسَقُوا جَلَدَ ثَمَانِينَ.
Соиб ибн Язид айтди: "Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида, Абу Бакр амирлигида ва Умар халифалигининг бошида бизга ароқ ичган киши келтирилар эди, биз унга қўлларимиз, кавушларимиз ва ридоларимиз билан турардик (урардик). Умар амирлигининг охирида (Умар) қирқ (марта) урди, улар тажовуз қилиб фосиқлик қилганида саксон (марта) урди."