حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ سُفْيَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ دِينَارٍ، قَالَ لَمَّا بَايَعَ النَّاسُ عَبْدَ الْمَلِكِ كَتَبَ إِلَيْهِ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ إِلَى عَبْدِ اللَّهِ عَبْدِ الْمَلِكِ أَمِيرِ الْمُؤْمِنِينَ إِنِّي أُقِرُّ بِالسَّمْعِ وَالطَّاعَةِ لِعَبْدِ اللَّهِ عَبْدِ الْمَلِكِ أَمِيرِ الْمُؤْمِنِينَ، عَلَى سُنَّةِ اللَّهِ وَسُنَّةِ رَسُولِهِ، فِيمَا اسْتَطَعْتُ، وَإِنَّ بَنِيَّ قَدْ أَقَرُّوا بِذَلِكَ.
Абдуллаҳ ибн Динор айтди: Одамлар Абдулмаликка байъат қилганида, Абдуллаҳ ибн Умар унга (хат) ёзди: "Аллаҳнинг бандаси, амирул мўминин Абдулмаликка — Абдуллаҳ ибн Умардан. Мен Аллаҳнинг суннати ва Расулининг суннати узра, қодир бўлганимча, Аллаҳнинг бандаси амирул мўминин Абдулмаликка самъ ва тоатни иқрор қиламан; ва ўғилларим ҳам буни иқрор қилдилар."